U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Lidije Đukić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Leskovac, advokat iz ...,, protiv tuženog AD BB ..., čiji je punomoćik Miodrag Vojinović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 236/15 od 02.03.2015. godine, u sednici veća održanoj 16.12.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog AD BB ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 236/15 od 02.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 854/10 od 14.05.2014. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj 4172 od 15.07.2009. godine. Stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza isplati iznos od 462.445,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, dok je u preostalom delu preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 792.000,00 dinara, kao i u delu potraživanja zakonske zatezne kamate od 16.07.2009. godine pa do 14.05.2014. godine odbijen tužbeni zahtev. Stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužilji na ime neisplaćenog prekovremenog rada isplati iznos od 152.394,60 dinara i to na ime glavnice iznos od 91.377,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2013. godine do konačne isplate i na ima zakonske zatezne kamate iznos od 61.018,00 dinara, dok u delu preko dosuđene, a do tražene zakonske zatezne kamate na utvrđenu glavnicu od 27.02.2012. godine i zakonske zatezne kamate na obračunatu kamatu odbijen je tužbeni zahtev. Stavom četvrtim izreke deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila na ime naknade za neiskorišćene slobodne dane iznos od 115.118,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.12.2012. godine do konačne isplate odbijen je tužbeni zahtev sa zakonskom zateznom kamatom od 27.12.2012. godine do konačne isplate je odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke je odbijen tužbeni zahtev za naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor u iznosu od 44.673,00 dinara i to na ime glavnice iznos od 25.532,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2013. godine do konačne isplate i na ime zakonske zatezne kamate iznos od 19.141,00 dinar, dok je u delu preko dosuđene, a do tražene zakonske zatezne kamate na utvrđenu glavnicu od 27.12.2012. godine i preko dosuđenog iznosa od 19.141,00 dinara do traženog iznosa od 19.535,00 dinara na ime zakonske zatezne kamate, kao i na ime zakonske zatezne kamate na obračunatu kamatu. Stavom šestim izreke je odbijen deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila isplatu na ime regresa za neiskorišćeni godišnji odmor iznos od 17.069,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.07.2009. godine kao dana dospelosti, pa do konačne isplate, a stavom sedmim izreke je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 280.976,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do konačne isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 236/15 od 02.03.2015. godine, odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio prvostepenu presudu, ispravljenu rešenjem od 01.10.2014. godine u pobijanom odbijajućem delu zahteva za naknadu za neiskorišćene slobodne dane (stav četvrti izreke), usvajajućem delu zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu (stav jedan izreke), zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, neisplaćenog prekovremenog rada i naknade za neiskorišćeni godišnji odmor (stav dva, tri i pet izreke), kao i delu odluke o troškovima postupka (stav sedmi izreke).

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju.

Odlučujući o reviziji tuženog primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), jer je tužba u ovom sporu podneta 24.09.2009. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede se revizijom posebno ne ukazuje.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilja sa tuženim 01.07.2008. godine zaključila Ugovor o radu pod izmenjenim uslovima kojim je raspoređena na radno mesto bilansista – kontista dinarskog i deviznog knjigovodstva, pa njegovim zaključenjem prestaje da važe Ugovor o radu kojim je zasnovala radni odnos kod tuženog, sa svim aneksima zaključenim do 01.07.2008. godine. Generalni direktor tuženog je 12.06.2009. godine dostavio predlog Programa rešavanja viška zaposlenih Upravnom odboru koji je odobrio pokretanje postupka izrade programa. Predlog programa je dostavljen sindikalnoj organizaciji tuženog i nakon sastanka održanog 23.06.2009. godine u prisustvu generalnog direktora, dala je pozitivno mišljenje, a Nacionalna služba za zapošljavanje je dala mišljenje i predlog mera. U Programu rešavanja viška zaposlenih od 24.06.2009. godine navedeno je da je ukupan broj zaposlenih kod tuženog 697 od kojih su višak 71, a za šestoro zaposlenih obezbeđeno je zaposlenje na drugim poslovima kod tuženog, jedan zaposleni je zaposlen kod drugog poslodavca, a za 64 zaposlenih se isplaćuje otpremnina. Kao kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih navedeni su efikasnost i efektivnost pri izvršavanju radnih zadataka, pri čemu se rezultati rada zaposlenih cene na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla i doprinosa izvršavanju radnih zadataka. Tužilji nije moglo da se obezbedi zaposlenje ni jednom od navedenih mera u programu, pa je osporenim rešenjem tužilji otkazan ugovor o radu iz razloga što je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima radi, sa danom 22.07.2009. godine uz isplatu utvrđene otpremnine. Ocenjivanje tužilje pre otkaza ugovora o radu je 10.06.2009. godine izvršio finansijski direktor tuženog, koji nije tužilji bio neposredni rukovodilac, za koju je naveo da je neefikasna i neefektivna, nema potrebnu preciznost i ne poznaje nove tehnike rada, da je tokom rada raspoređivana na različite poslove na kojima nije pokazala potrebne rezultate rada i da je predložena za višak.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Otkaz po osnovu prestanka potrebe za radom može se dati zaposlenom ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla.

Svrha tehničkog viška u smislu člana 179. stav 9. Zakona o radu je otpuštanje radnika zbog bolje organizacije tehnoloških promena i zbog ekonomskih promena. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu ovog otkaznog razloga.

U konkretnom slučaju, u osporenom rešenju se ne navodi u čemu se sastoje organizacione, ekonomske i tehnološke promene kod tuženog, a ni razlozi zbog kojih je prestala potreba za radom tužilje, već je to navedeno samo paušalno. Pri tome, ocenu rada tužilje nije vršio neposredni rukovodilac, kako je to predviđeno u Programu za rešavanje viška zaposlenih. Višak zaposlenih u smislu člana 82. Kolektivnog ugovora tuženog utvrđuje komisija koju obrazuje generalni direktor i reprezentativni sindikat.

Sa navedenog, a suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi prilikom otkaza ugovora o radu tužilji povredio proceduru davanja otkaza, tako što nije primenio kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, te da način na koji je tužilja ocenjena nije u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog i utvrđenim Programom za rešavanje viška zaposlenih.

Posledice poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu su propisane članom 191. Zakona o radu, pa je pravilno obavezan tuženi da tužilji isplati naknadu štete u visini koja joj pripada po zakonu, opštem aktu i ugovorom o radu.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić