Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA, advokat Ivana Stanković, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP jer radnje koje su navedene u izreci, ne predstavljaju radnje izvršenja krivičnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, jer vređanje nije elemenat bića krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim budući da je izmenama Zakona o javnom redu i miru koji je stupio na snagu 05.02.2016. godine i koji je važio u trenutku izvršenja krivičnog dela dekriminalizovano ometanje službenog lica vređanjem u smislu krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, već predstavlja radnju prekršaja iz člana 22. istog zakona.

Članom 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, propisano je da će se onaj ko preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice nadležnih organa iz člana 2. ovog zakona u vršenju službene dužnosti, kazniti zatvorom od šest meseci do dve godine, dok je stavom 2. istog člana propisano da će se učinilac, ako prilikom izvršenja dela iz stava 1. ovog člana, službenom licu preti upotrebom oružja ili se maši za oružje ili mu nanese laku telesnu povredu, kazniti zatvorom od jedne do pet godina.

Izrekom prvostepene presude okrivljeni AA je oglašen krivim da je kritičnom prilikom, u mestu označenom u izreci presude, u uračunljivom stanju, pretnjama ometao ovlašćena službena lica u obavljanju poslova održavanja javnog reda i mira, oštećene policijske službenike BB, VV i GG, na način opisan u izreci prvostepene presude, pri čemu je oštećene BB i VV u vršenju službene dužnosti - obavljanja poslova održavanja javnog reda i mira ometao i napadom, na način opisan u izreci prvostepene presude, nanevši im svakom ponaosob laku telesnu povredu, takođe opisane u izreci presude, pri čemu je bio svestan svoga dela, da je isto zabranjeno i hteo njegovo izvršenje.

Iz opisa radnji izvršenja krivičnog dela u izreci prvostepene presude, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, proizilaze sva kako subjektivna tako i objektivna obeležja bića krivičnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu, pa se navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjuju kao neosnovani.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP u vezi člana 420. stav 1. ZKP. Navedena povreda je prema navodima zahteva učinjena time što je sud u presudi naveo da su službena lica vršila poslove održavanja javnog reda i mira iz člana 30. stav 3. tačka 5) Zakona o policiji, dok je u optužnici navedeno obavljanje poslova iz člana 30. stav 1. tačka 6) Zakona o policiji, pa ne postoji identitet između presude i optužnog akta.

Iz spisa predmeta proizilazi da je optužnim aktom javnoj tužioca OJT u Nišu Kt 869/16 od 25.10.2016. godine okrivljenom AA stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, koje je izvršio u vreme, na način i na mestu bliže opisano u dispozitivu optužnog predloga, pri čemu su oštećeni upućeni da obavljaju poslove održavanja javnog reda.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da povrede objektivnog identiteta između optužbe i presude nema ako sud presudu zasniva na činjeničnom stanju utvrđenom na glavnom pretresu koji se kreće u granicama činjeničnog stanja opisanog u optužnici pod uslovom da se radi u osnovi o istom događaju, a predmetno krivično delo nije delo sa blanketnom dispozicijom, pa je preciziranje optužnog akta u smislu navođenja odredaba Zakona o policiji bez uticaja na pravnu ocenu iz ove odluke.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je identičan činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog AA, u odnosu na optužni akt, uneo u izreku presude, tako da po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nije povređen identitet između optužbe i presude, niti je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka oz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, ukazuje.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu zahtevu ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja povreda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. Navedenu povredu branilac obrazlaže navodima koji se tiču utvrđivanja umišljaja okrivljenog u vezi sa pravilnom primenom odredbe člana 64. stav 2. tačka 2) odnosno tačke 5) Zakona o policiji, polemišući sa mogućnostima utvrđivanja umišljaja okrivljenog, kao i sa ocenom iskaza svedoka odbrane i same odbrane okrivljenog i obavljenim medicinskim veštačenjima, ali ovi navodi zahteva nisu razmatrani od strane Vrhovnog kasacionog suda i ne predstavljaju svakako istaknutu povredu krivičnog zakona, već polemisanje sa utvrđenim odlučnim činjenicama.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                          Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić