Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-522/19 od 28.08.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljenog i presuda Višeg suda u Kragujevcu 1K-52/17 od 09.05.2019. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Bogdana Urukala, advokat Nemanja Marković, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati Višem sudu u Kragujevcu na ponovno suđenje i odluku.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Bogdana Urukala, advokata Nemanje Markovića, Republičkom javnom tužiocu, u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Bogdana Urukala, advokata Nemanje Markovića je neosnovan, a ovo iz sledećih razloga:

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i istu obrazlaže tako što navodi da su nižestepeni sudovi svoje presude zasnovali na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati, a bez kojih dokaza ne bi bila donesena ista presuda. Kao nezakoniti dokaz označava presudu Višeg suda u Kragujevcu SPK 20/18 od 30.03.2018. godine i SPK-21/18 od 30.03.2018. godine, kojima su prihvaćeni sporazumi o priznanju krivičnog dela, koje su kao saizvršioci zaključili okrivljeni Dejan Martinović i okrivljeni Bojan Stojanović. Po navodima zahteva, iste predstavljaju svojevrsne ugovore između VJT u Kragujevcu i okrivljenih Dejana Martinovića i Bojana Stojanovića i proizvode dejstvo inter partes, odnosno čist regulativni odnos između krivičnoprocesnih stranaka, te se takve presude ne mogu koristiti kao dokaz protiv okrivljenog Bogdana Urukala, koji sporazum o priznanju krivičnog dela nije zaključio.

Suprotno istaknutim navodima Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažne presude nisu zasnovane na nezakonitom dokazu, te s`toga nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je na glavnom pretresu održanom dana 11.02.2019.godine pred Višim sudom u Kragujevcu, u nastavku dokaznog postupka, na saglasan predlog stranaka, na osnovu člana 405. i 406. ZKP doneto rešenje i izvršen uvid u ranije date odbrane okrivljenih Dejana Martinovića i Bojana Stojanovića, kao i uvid u presude kojima su prihvaćeni sporazumi o priznanju krivičnih dela za okrivljene Dejana Martinovića i Bojana Stojanovića, na koje rešenje primedbi nije bilo. Iz spisa predmeta takođe je utvrđeno da je protiv trojice okrivljenih (okrivljenog Bodana Urukala, okrivljenog Dejana Martinovića i okrivljenog Bojana Stojanovića) podignuta optužnica Višeg javnog tužioca u Kragujevcu KTO-37/16 od 04.11.2016. godine, da je u toku trajanja glavnog pretresa u predmetu Višeg suda u Kragujevcu K br. 52/17 okrivljeni Bojan Stojanović zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela sa Višim javnim tužiocem u Kragujevcu, nakon čega je doneta presuda Višeg suda u Kragujevcu SPK 20/18 od 30.03.2018. godine, kojom je okrivljeni Bojan Stojanović oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 133. u vezi člana 33. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina, a okrivljeni Dejan Martinović postigao sporazum o priznanju krivičnog dela sa Višim javnim tužiocem u Kragujevcu, nakon čega je doneta presuda Višeg suda u Kragujevcu SPK 21/18 od 30.03.2018. godine, ispravljena rešenjem SPK 21/18 od 05.04.2018. godine, kojom je okrivljeni Dejan Martinović oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 113. u vezi člana 33. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina.

Imajući u vidu navedeno, tačni su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da je izvršen uvid u presude, kojima su prihvaćeni sporazumi o priznanju krivičnih dela za okrivljenog Dejana Martinovića i okrivljenog Bojana Stojanovića na zapisniku od 11.02.2019. godine, da su iste izvedene kao dokaz i bile predmet ocene od strane prvostepenog suda, ali samo u pogledu formalnih uslova vezaih za navedene presude, odnosno da su iste sačinjene od strane za to nadležnih organa, u čiju verodostojnost nije bilo sumnje. Iz navedenih presuda je od strane nižestepenih sudova utvrđeno da su okrivljeni Bojan Stojanović i Dejan Martinović, zaključili sporazum o priznanju krivičnih dela, da su oglašeni krivim i osuđeni na kazne zatvora.

Shodno iznetom, na osnovu navedenih presuda, koje su označene kao nezakoniti dokaz od strane branioca okrivljenog u podnetom zahtevu, nisu utvrđivane činjenice vezane za postojanje, odnosno nepostojanje krivičnog dela koje se okrivljenom Bogdanu Urukalu stavlja na teret, te s` toga navedene presude u tom smislu ne predstavljaju nezakonit dokaz.

Branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i da odbrane okrivljenog Dejana Martinovića i okrivljenog Bojana Stojanovića, saoptuženih sa okrivljenim Bogdanom Urukalom, same po sebi i po načinu pribavljanja nisu nezakoniti dokaz, ali da se na tim odbranama nije mogla isključivo ili u pretežnoj meri zasnivati osuđujuća presuda protiv okrivljenog Bogdana Urukala, jer su isti mogli da se koriste svojim pravom da se brane neistinom. Napred navedene navode, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, imajući u vidu da je pored navedenih odbrana okrivljenih Dejana Martinovića i Bojana Stojanovića, činjenično stanje u postupku protiv okrivljenog Bogdana Urukala u predmetu Višeg suda u Kragujevcu K 52/17 utvrđeno i na osnovu pisanih dokaza u spisima predmeta, bliže navedenih na strani 4 stav jedan prvostepene presude.

Odredbom člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP propisano je da se sud po odluci veća može upoznati sa sadržinom zapisnika o iskazu saoptuženog ili već osuđenog saučesnika u krivičnom delu, kada je reč o saoptuženom prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom.

Primenom navedene odredbe, prvostepeni sud se upoznao sa odbranama okrivljenih Dejana Martinovića i Bojana Stojanovića, odnosno sa iskazima saoptuženih prema kojima je okončan postupak pravnosnažnim osuđujućim presudama, a što predstavlja zakonom predviđenu mogućnost za izvođenje ovih dokaza.

Pri tome, odbrane saoptuženih Dejana Martinovića i Bojana Stojanovića, koje su dali u svojstvu saokrivljenih pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela, u toku trajanja glavnog pretresa, koje su izvedene kao dokaz, u smislu člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, sud je cenio samo u cilju provere navode odbrane okrivljenog Urukala.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi branioca kojima ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja zahteva označava i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i istu obrazlaže navodima da je prilikom donošenja odluke o krivičnoj sankciji-mera bezbednosti proterivanje stranaca iz zemlje, prvostepeni i drugostepeni sud povredio zakon na štetu okrivljenog, imajući u vidu da je krivično delo izvršno na teritoriji strane države prema stranom državljaninu, iz čega proizilazi da ne postoje okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na nepoželjnost daljeg boravka okrivljenog Bogdana Urukala u Republici Srbiji.

Napred navedene navode, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 88. KZ propisano je da sud može stranca koji je učinio krivično delo proterati sa teritorije Srbije za vreme od jedne do 10 godina (stav 1); pri oceni da li će izreći meru iz stava 1. ovog člana sud će uzeti u obzir prirodu i težinu učinjenog krivičnog dela, pobude zbog kojih je krivično delo učinjeno, način izvršenja krivičnog dela i druge okolnosti koje ukazuju na nepoželjnost daljeg boravka stranaca u Srbiji (stav 2).

Imajući u vidu citiranu odredbu člana 88. KZ, proizilazi da se radi o fakultativnom osnovu za izricanje ove mere, te da li će doći do izricanja iste ili ne, zavisiće od prirode i težine učinjenog krivičnog dela, pobuda zbog kojih je krivično delo učinjeno, načina izvršenja krivičnog dela, kao i drugih okolnosti koje ukazuju na nepoželjnost daljeg boravka stranca u Srbiji, odnosno od svih kako subjktivnih, tako i objektivnih okolnosti, koje sud ceni u svakom konkretnom slučaju. Odredbom člana 88. KZ sudu je dato ovlašćenje, da može pod određenim uslovima predviđenim navedenim članom izreći meru prema strancu koji je učinio krivično delo, zbog čega su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, neosnovani.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić,s.r.                                                                                                                        Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić