Istom presudom, na osnovu člana 91. i 92. KZ od okrivljenog AA oduzeta je protivpravna imovinska korist u iznosu od 25.195.074,00 dinara, pribavljena izvršenjem krivičnog dela, pa je okrivljeni obavezan da ovaj iznos uplati u korist sudskog budžeta u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Istovremeno, okrivljeni AA i BB su obavezani da plate sudu na ime paušala iznose od po 10.000,00 dinara svaki, te da plate i druge troškove krivičnog postupka o čijoj visini će predsednik veća odlučiti posebnim rešenjem, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Stavom II iste presude, okrivljeni AA je pored ostalih okrivljenih oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo falsifikovanje službene isprave u saizvršilaštvu iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP i istovremeno je određeno da troškovi postupka koji se mogu izdvojiti u vezi sa oslobađajućim delom presude padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 236/19 od 23.05.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA, presuda Višeg suda u Užicu K. 1/18 od 28.12.2018. godine preinačena je u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljeni AA za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 227. stav 3. uvezi člana 33. i člana 61. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 04.09.2012. godine do 13.11.2012. godine, dok su žalbe Višeg javnog tužioca u Užicu, branioca okrivljenog AA u ostalom delu i žalbe branilaca okrivljenih VV i BB odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenog AA - advokat Milan Stanojević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 3) ZKP i povrede odredaba člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude, a predmet vrati na ponovno suđenje, ili da pobijane presude preinači tako što će AA osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivičnog delo;

-branilac okrivljenog BB – advokat Spomenka Miščević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i tačka 3) i stav 2. i 4. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da se zahtevom konkretno ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, na povredu odredaba člana 423. stav 1. tačka 2) ZKP, kao i na povredu odredaba Ustava RS i Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA i BB i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi podneti, pa je po oceni navoda izloženih u zahtevu, našao:

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da prvostepeni sud u svojoj odluci ne navodi na kom dokazu zasniva zaključak da je okrivljeni AA bio faktički ovlašćen da upravlja poslovanjem i da raspolaže poslovnim dokumentima i pečatom preduzeća „GG“ i da je jedini argument prvostepenog suda za ovakav zaključak bio sadržaj sporazuma okrivljenih DD i ĐĐ, pa kako sporazum o priznanju krivice drugih okrivljenih ne može biti smatran dokazom u odnosu na okrivljenog AA, to je prema stavu branioca okrivljeni osuđen bez dokaza.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, obzirom da prvostepena presuda nije zasnovana na sadržini sporazuma o priznanju krivičnih dela, već između ostalog i na pravnosnažnim presudama koje su donete na osnovu ovih sporazuma, a što nije suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku i ne predstavlja nezakonit dokaz.

Naime, prvostepeni sud je u dokaznom postupku pročitao pravnosnažne presude Višeg suda u Čačku, kojima su prihvaćeni sporazumi o priznanju krivičnih dela u odnosu na osuđene EE, ĐĐ, DD i ŽŽ, koje su označene kao presude pod brojem Spk 4/17 (K broj 17/14) od 31.05.2017. godine i Spk 3/16 od 25.05.2016. godine.

Stoga su ocenjeni kao neosnovani navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi ističe da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazu na kome se ne može zasnovati.

Isti zahtev u ostalom delu, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB u celini, odbačeni su, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tač. 2.) i 3) ZKP mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u postupku pred prvostepenim i pred drugostepenim sudom.

Obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U preostalom delu zahteva, branilac okrivljenog AA ističe povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 3) ZKP, međutim ne navodi konkretno u čemu se ove povrede sastoje, već u zahtevu ističe da je sud pogrešno utvrdio da je okrivljeni AA imao svojstvo odgovornog lica u preduzeću „GG“ DOO ..., te da tokom postupka sud nije utvrdio odlučne činjenice koje se odnose na ukupne poslovne aktivnosti vezano za nabavku i carinjenje uvezene robe koji su propisani Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, te dakle izloženim navodima zahteva ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razlog zbog kojeg je okrivljenima preko branilaca dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Takođe, zahtevom se ukazuje na povredu odredaba člana 441. stav 3. ZKP, u delu koji se odnosi na imovinsku korist i obavezu da istu nadoknadi okrivljeni AA u korist budžeta suda, a s tim u vezi navodi da se u konkretnom slučaju radi o diskriminaciji okrivljenog AA jer ta obaveza nije ustanovljena u odnosu na druge osuđene. Po oceni ovoga suda, izloženim navodima zahteva osporava se ocena i činjenično utvrđenje suda vezano za obavezu okrivljenog AA da protivpravnu imovinsku korist, pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, uplati u korist sudskog budžeta, obzirom da ostali okrivljeni nisu na to obavezani, a što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razlog zbog kog je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu odbačen je kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitostio branioca okrivljenog BB navodi se da u toku postupka nije dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je optužen, te da su u konkretnom slučaju sudovi nepotpuno utvrdili činjenično stanje jer nisu izvedeni dokazi koje je odbrana predlagala u toku postupka, konkretno da se u svojstvu svedoka sasluša osuđeni EE koji bi prema stavu branioca „razjasnio ovu krivičnopravnu stvar“, a ukazuje se i na povredu odredaba člana 423. stav 1. tačka 2) ZKP. Kako se izloženim navodima zahteva ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, te na povredu odredaba člana 423. stav 1. tačka 2) ZKP, a iz kojih razloga okrivljenima preko branilaca nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

U istom zahtevu, kao razlog podnošenja, ističe se i povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca. Međutim, u vezi sa ovom povredom zakona, branilac ističe da radnja koja je stavljena na teret okrivljenom nije krivično delo, obzirom da kod okrivljenog nije bilo umišljaja odnosno namere da osuđenom EE pomogne u pribavljanju protivpravne imovinske koristi, već mu je kao bliskom rođaku poklonio nepokretnosti ugovorom o poklonu, a kojim navodima se u suštini polemiše sa postojanjem umišljaja kod okrivljenog i osporava činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnom presudom, iz kog razloga okrivljenima preko branilaca takođe nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Najzad, navodima oba zahteva ukazuje se i na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP. S tim u vezi, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ističe se da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda člana 32. Ustava, odnosno pravo okrivljenog na pravično suđenje „jer je naknada imovinske koristi ustanovljena samo u odnosu na jedno lice“, a u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB navodi se da je pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP jer je u toku glavnog pretresa sud nepravilno primenio odredbe ZKP i povredio Ustavom RS i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava zagarantovano pravo na pretpostavku nevinosti okrivljenog.

Međutim, kako branioci okrivljenih uz zahteve nisu dostavili odluke Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđeno da su okrivljenima u predmetnom postupku povređena prava zajemčena Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u ovom delu nemaju zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, te je zahteve u ovom delu odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu člana 487. stav 1. tač. 2) i 3) u vezi čl. 484. i 485. stav 4. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbačeni kao nedozvoljeni odnosno jer nemaju zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                  Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić