Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i obranioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi da izrekom presude sud samo utvrđuje da je okrivljena uvredila privatnog tužioca BB iz ... u podnesku predatom Višem sudu u Beogradu u predmetu P4 br. 279/15, čime je prema stavu odbrane ostvaren samo objektivni uslov inkriminacije iz člana 170. stav 1. KZ, ali ne i to da su navedene činjenice iznete u nameri omalovažavanja, koja je morala biti obuhvaćena izrekom presude. Ovo s toga što je spornu izjava okrivljena dala u odbrani svojih prava i zaštiti opravdanih interesa, jer je okrivljena činjenice uvredljive prirode iznela u podnesku predatom Višem sudu u Beogradu u predmetu P4 br.279/15, a koji podnesak je Viši sud u Beogradu primio 27.08.2019. godine. Stoga, prema navodima zahteva, kod nedostatka navedenog bitnog – subjektivnog elementa krivičnog dela, a to je da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da je isto učinjeno u nameri omalovažavanja, nema ni krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovoga suda u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljene datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom i to kako objektivne, u odnosu na radnju izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u uvredi oštećenog, pošto je okrivljena u podnesku koji je dostavila sudu napisala za ovde oštećenog da se „potvrdio ponovo kao nepopravivi i nenadmašni konkurent ...“, da se „izbljuvao po realnom“, da „laže i dolaguje“, „mlatara“, „pohlepnik na novac“, „nadasve neznalica i nepismenjaković“... a koje reči objektivno posmatrano predstavljaju uvrede tj. izjave omalovažavanja privatnog tužioca i nepoštovanje njegovog dostojanstva, koje su kod privatnog tužioca izazvale osećaj uvređenosti, tako i subjektivne koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljene upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ukazuje na nepostojanje subjektivnih zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, a nasuprot navodima zahteva, da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ, predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog prava i zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, što nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu našli.

Kako branilac okrivljene navodima zahteva osporava navedeni zaključak nižestepenih sudova i ukazuje da kod okrivljene nije postojala namera omalovažavanja, to pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ističe i povrede zakona iz člana 511. stav 1. ZKP i člana 447. stav 2. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i povrede zakona iz člana 511. stav 1. i člana 447. stav 2. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Pored navedenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene navodi i da je drugostepeni sud povredio ustavna prava okrivljene iz člana 33. stav 4. Ustava RS, čime u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3. ZKP.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev se mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljuskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima.

Kako podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Irina Ristić,s.r.                                                                                                                        Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić