Protiv navedene pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 392/2019 od 10.06.2019. godine, na osnovu člana 483. stav 1. ZKP, Republički javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz 1155/19 od 05.12.2019. godine, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi sa članom 29. stav 1. i 2. KZ, sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev i donese presudu kojom će utvrditi da je pobijanom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 392/2019 od 10.06.2019. godine povređen zakon - odredba člana 439. tačka 1) ZKP, u vezi sa odredbom člana 29. stav 1. i 2. KZ, u korist okrivljenog AA.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA, advokatu Jeleni Bugarski, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažnu presudu protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da se u radnjama okrivljenog stiču obeležja krivičnog dela koje mu se optužbom stavlja ne teret, međutim, imajući u vidu okolnosti pod kojima je delo učinjeno i lična svojstva okrivljenog koja se odnose na nivo obrazovanja, lične prilike, njegove porodične prilike i okruženje, po stavu Apelacionog suda okrivljeni nije mogao da zna da je stupanje u polni odnos sa licem koje nije navršilo 14 godina krivično delo. U tom smislu se ukazuje i na činjenicu da je usled hiperkriminalizacije ponašanja u savremenom društvu, neodrživo insistiranje na načelu da nepoznavanje prava nikoga ne opravdava, a kada se ima u vidu osobenost romske nacionalne manjine (okruženje iz koga okrivljeni potiče), koja se odnose na rano stupanje u polne odnose i rano zasnivanje zajednice života, onda po stavu Apelacionog suda proizilazi i zaključak da okrivljeni nije bio dužan i nije mogao da zna da je stupanjem u polne odnose sa licem koje nije navršilo 14 godina predviđeno kao krivično delo, što ukazuje da je okrivljeni postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi koja isključuje krivicu kao obavezni elemenat krivičnog dela, a samim tim i postojanje krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je donošenjem pobijane drugostepene presude povređen krivični zahtev – odredba člana 439. tačka 1) ZKP u vezi sa odredbom člana 29. stav 1. i 2. KZ, u korist okrivljenog AA. Ovo stoga što je u konkretnom slučaju, a po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, Apelacioni sud u Beogradu zauzeo pogrešan stav da je okrivljeni AA postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi.

Odredbom člana 29. stav 1. KZ, propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi, a stavom 2. istog člana da je pravna zabluda neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Znači, da bi pravna zabluda mogla da isključi krivicu (a samim tim i krivično delo) neophodno je da učinilac nikako nije mogao da izbegne zabludu o zabranjenosti dela, odnosno da nije bio dužan i nije mogao da zna da je delo zabranjeno, pri čemu se podrazumeva da oba uslova budu kumulativno ispunjena.

Radi utvrđivanja objektivnih i subjektivnih kriterijuma otklonjivosti pravne zablude u konkretnom slučaju, drugostepeni sud je analizirao pod kojim okolnostima je krivično delo učinjeno (objektivni kriterijum) i lična svojstva okrivljenog (subjektivni kriterijum), na osnovu kojih je i zaključio da je okrivljeni postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da iznete okolnosti u zaključku drugostepenog suda ne opravdavaju primenu instituta pravne zablude u konkretnom slučaju.

Što se tiče objektivnog kriterijuma u pogledu okolnosti pod kojima je krivično delo učinjeno, Vrhovni kasacioni sud najpre ukazuje da obljuba sa detetom ne predstavlja samo povredu prava, već istovremeno i povredu moralnog poretka, zbog čega po našem zakonodavstvu a i u skladu sa Međunarodnim standardima maloletna lica uživaju posebnu zaštitu u pogledu polnih odnosa, a naročito kada su u pitanju deca, koja nisu dostigla dovoljan stepen fizičke i psihičke zrelosti.

Ovakva zaštita se odnosi na svu decu, pa stoga činjenica da je određeno dete pripadnik zajednice u kojoj su po običaju polni odnosi sa detetom prihvatljivi, ne može suspendovati pravo u odnosu na običaje. Iz navedenih razloga ukoliko bi se prihvatio stav da osobenosti ponašanja pojedinih delova romske zajednice u pogledu običaja koji se odnose na rano zasnivanje zajednice života i stupanja u polne odnose, predstavljaju okolnost koja u bitnome utiče na zaključak da okrivljeni nije znao da ovakve radnje predstavljaju krivično delo, posledica ovakvog stava bi bila da deca ovakve društvene grupe ne bi uživala pod istim uslovima krivično pravnu zaštitu kod izvršenja ovih krivičnih dela u odnosu na ostalu decu u društvu. Samim tim se osobenosti i običaji određenog dela romske nacionalne manjine, ne mogu u značajnijoj meri posmatrati izolovano u odnosu na kompletnu društvenu zajednicu.

U pogledu kriterijuma koji se odnose na okolnosti pod kojima je krivično delo učinjeno ne može se prihvatiti ni stav drugostepenog suda da je zbog hiperkriminalizacije ponašanja u današnjem vremenu neodrživo insistiranje na načelu da nepoznavanje prava nikoga ne opravdava. Ovo posebno kada se radi o krivičnom delu u konkretnom slučaju, jer inkriminacija preduzimanja seksualnih radnji prema detetu tj. licu koje nije navršilo 14 godina, uvedena još 1951. godine kao krivično delo „Obljuba i protivpravni blud sa maloletnim licem, zbog čega je neprihvatljiv stav Apelacionog suda o uticaju hiperkriminalizacije ponašanja u današnjem društvu i uticaju na odgovornost okrivljenog a u konkretnom slučaju za krivično delo koje je okrivljenom stavljeno na teret.

Stoji činjenica da su kod utvrđivanja otklonjivosti pravne zablude pored objektivnih kriterijuma u najvećoj meri opredeljujući i subjektivni kriterijumi, koji se odnose na lična svojstva okrivljenog a koji se utvrđuju i vrednuju u svakom konkretnom slučaju.

S tim u vezi, nakon analize nesporno utvrđenih činjenica koje proizilaze iz spisa predmeta i to da je okrivljeni AA znao uzrast oštećene i činjenicu da nije navršila ni 14 godina (što je utvrđeno tokom postupka), da je okrivljeni znatno stariji i da je u vreme izvršenja krivičnog dela imao 21 godinu i 9 meseci, da je emocionalna i socijalna zrelost okrivljenog bila u skladu sa dostignutim kalendarskim uzrastom (kako je to tokom postupka utvrđeno iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra), da ima treći stepen srednjeg obrazovanja (za razliku od mnogih pripadnika njegove etničke zajednice), živeo je u inostranstvu i koristi kompjuter, odnosno društvene mreže preko kojih je i došao u kontakt sa oštećenom. Iznete okolnosti bez obzira na činjenicu da je pripadnik romske manjine kao etničke zajednice, koja kao i svaka druga zajednica ima svoje običaje, suprotno zaključku Apelacionog suda u Beogradu, a po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ukazuju da je okrivljeni bio dužan i mogao je da zna da je njegovo delo zabranjeno u kom slučaju ne može biti reči o neotklonjivoj pravnoj zabludi. Čak i u situaciji da okrivljeni zbog svog sociološko-kulturološkog porekla, nije znao za zabranjenost polnih odnosa sa decom, a koji zaključak je izveo nižestepeni sud isti je zbog svojih napred opisanih ličnih svojstava, prema okolnostima događaja a posebno što su informacije o nedozvoljenosti seksualnih odnosa sa decom sve prisutne i lako dostupne preko medija i društvenih mreža, koje su okrivljenom i bile dostupne i kojima se i koristio, ukazuju da je okrivljeni bio dužan i mogao je za to da zna.

Imajući u vidu napred iznete razloge u vezi objektivnih i subjektivnih kriterijuma, a u pogledu otklonjivosti pravne zablude, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pogrešan stav Apelacionog suda u pogledu postupanja u neotklonjivoj pravnoj zabludi na strani okrivljenog, samim tim i postojanja krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Nalazeći iz napred iznetih razloga, da se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca osnovano ukazuje da je pobijanom presudom povređen krivični zakon-odredba člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku u vezi sa odredbom člana 29. stav 1. i 2. Krivičnog zakonika, to je Vrhovni kasacioni sud usvojio podneti zahtev, te je, a kako je zahtev podnet na štetu okrivljenog , na osnovu člana 492. stav 1. tačka 3) i člana 493. ZKP utvrdio da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 392/2019 od 10.06.2019. godine učinjena povreda zakona u korist okrivljenog AA, pri tom ne dirajući u pravnosnažnost navedene presude.

Zapisničar-savetnik,

Olgica Kozlov,s.r.

                                                                                                                                                                     Predsednik veća-sudija,

                                                                                                                                                                       Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić