Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 broj 284/19 od 25.08.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA, a presuda Osnovnog suda u Kikindi Kn broj 56/18 od 29.08.2019. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Petar Lisul, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog „osloboditi od odgovornosti“, ili da pobijane presude ukine i vrati nadležnom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA ističe da je prilikom donošenja presude prvostepeni sud prekoračio predlog OJT Kikinda u odnosu na krivičnu sankciju, obzirom da je predlog javnog tužioca za kažnjavanje okrivljenog bio da mu se za predmetno krivično delo izrekne uslovna osuda, i to kazna zatvora u trajanju od 6 meseci sa rokom proveravanja od 2 godine, a zbog čega su prema stavu branioca i prvostepena i drugostepena presuda nezakonite i donete na štetu okrivljenog, imajući u vidu da je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca i na novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) u vezi člana 500. stav 1. tačka 6) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim iz sledećih razloga:

Povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP postoji, pored ostalog, kada je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, odnosno ukoliko sud izrekne vrstu kazne koja nije dopuštena po zakonu ili koja nije predviđena za određeno krivično delo, ili ako prekorači najmanju ili najveću meru propisane kazne, ili ako izrekne sporednu kaznu kada to nije dopušteno, odnosno ne izrekne sporednu kaznu u slučaju kada je njeno izricanje obavezno.

Odredbama člana 500. stav 1. tačka 6) ZKP, propisano je da optužni predlog, pored ostalog, sadrži predlog vrste i mere krivične sankcije i mere čije se izricanje traži.

Ni prvostepeni, a ni drugostepeni sud nisu vezani predlogom javnog tužioca koji se odnosi na vrstu i meru krivične sankcije koja će okrivljenom biti izrečena, već su vezani opštim prvilima o odmeravanju kazne, propisanim odredbama 54. Krivičnog zakonika, odnosno propisanom kaznom za određeno krivično delo.

Odredbama člana 194. stav 5. KZ propisano je da ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona kojim se uređuju porodični odnosi, kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine i novčanom kaznom.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te činjenicu da je okrivljeni AA zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 5. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca i na novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara, to je po oceni ovoga suda prilikom odmeravanja kazne u odnosu na okrivljenog krivični zakon pravilno primenjen, obzirom da je osuđen na zakonski minimum propisane kazne za predmetno krivično delo.

Stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) u vezi člana 500. stav 1. tačka 6) ZKP, odbijen kao neosnovan.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, u ostalom delu branilac okrivljenog ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, isticanjem da okrivljeni nije ni mogao izvršiti predmetno krivično delo jer se kritičnog dana od 10,05 do 11,05 časova nalazio kod majstora, te da u toku postupka nije utvrđeno da je imao bilo kakvu nameru da izvrši predmetno krivično delo, izvodeći pri tome sopstveni zaključak da ukoliko je okrivljeni i učinio radnju koja mu je stavljena na teret, ova radnja ne može imati kvalifikaciju predmetnog krivičnog dela jer ista ne sadrži primenu nasilja niti pretnje da će napasti na život ili telo svoje unuke – maloletne BB, te da za izricanje mere bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa maloletnom oštećenom „nisu postojali bilo kakvi osnovi“.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna ocena dokaza, prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, preko branioca, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakontiosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik,                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić