Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Kzz 2/12
25.01.2012. godina
Beograd

U IME NARODA

 

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Bate Cvetkovića, predsednika veća, Nevenke Važić, Anđelke Stanković, Ljubice Knežević-Tomašev i Veska Krstajića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Natašom Banjac, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog M.L., zbog krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz br. 888/11 od 06.01.2012. godine, podignutom protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Nišu Kž1 2840/11 od 12.10.2011. godine, u sednici veća održanoj u smislu člana 422. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, dana 25.01.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

UVAŽAVA SE kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz br. 888/11 od 06.01.2012. godine i UTVRĐUJE da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 2840/11 od 12.10.2011. godine povređen krivični zakon – član 369. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, u korist okrivljenog M.L.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu K. 6064/2010 od 12.07.2011. godine okrivljeni M.L. oglašen je krivim za krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ), i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od tri meseca po pravnosnažnosti presude, s tim da će sud u slučaju da okrivljeni novčanu kaznu ne plati u određenom roku ovu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan zatvora. Istom presudom okrivljeni je obavezan na plaćanje sudu paušala u iznosu od 5.000,00 dinara i oštećenom kao tužiocu D.M. troškova krivičnog postupka u iznosu od 33.750,00 dinara, dok je oštećeni za ostvarenje imovinsko pravnog zahteva upućen na parnicu. Apelacioni sud u Nišu, presudom Kž1 2840/11 od 12.10.2011. godine, povodom žalbe branioca okrivljenog M.L., preinačio je prvostepenu presudu Osnovnog suda u Nišu K 6064/2010 od 12.07.2011. godine tako što je zbog zastarelosti krivičnog gonjenja prema okrivljenom primenom člana 354. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) odbio optužbu za krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ i odredio da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda. Republički javni tužilac podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz br. 888/11 od 06.01.2012. godine protiv navedene pravnosnažne presude Apelacionog suda u Nišu, zbog povrede krivičnog zakona, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev za zaštitu zakonitosti i utvrdi da je pobijanom presudom povređen krivični zakon u korist okrivljenog M.L., i to odredba člana 369. stav 1. tačka 2. ZKP. Vrhovni kasacioni sud postupio je u smislu člana 422. stav 2. i 3. ZKP i u sednici veća, održanoj u odsustvu obaveštenih Republičkog javnog tužioca, okrivljenog M.L. i njegovog branioca adv. M.C. iz N., razmotrio spise ovog predmeta, sa pravnosnažnom presudom protiv koje je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao: Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan. Prema razlozima pobijane drugostepene presude, drugostepeni sud je našao da je 12.07.2011. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okr. M.L. za krivično delo iz člana 208. stav 1. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, imajući u vidu da je delo izvršeno 12.07.2005. godine i vreme potrebno za zastarelost, u smislu člana 104. stav 6. u vezi sa članom 103. tačka 6. KZ, prema kazni zaprećenoj za to delo (novčana kazna ili zatvor do tri godine) Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“ br. 85/05) koji je najblaži za okrivljenog. Međutim, osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da u konkretnom slučaju nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog za predmetno krivično delo i da je drugostepeni sud pogrešno primenio krivični zakon kad je zaključio suprotno, pri tom pogrešno uzimajući da je delo izvršeno 12.07.2005. godine kad je preduzeta radnja izvršenja tog dela kojom je oštećenog doveo u zabludu, a potpuno zanemarujući radnje izvršenja dela održavanja oštećenog u zabludi koje su preduzimane do novembra 2008. godine, pa je svojom presudom kojom je prema okrivljenom odbio optužbu za krivično delo iz člana 208. stav 1. KZ usled apsolutne zastarelosti, učinio povredu krivičnog zakona u korist okrivljenog (član 369. stav 1. tačka 2. ZKP). Shodno odredbi člana 104. stav 1. KZ, zastarelost krivičnog gonjenja počinje da teče od dana kada je krivično delo izvršeno. Odredbom člana 16. stav 1. KZ propisano je da je krivično delo izvršeno u vreme kad je izvršilac radio ili bio dužan da radi, bez obzira kad je posledica dela nastupila. Okrivljeni je u konkretnom slučaju ostvario obe alternativno propisane radnje izvršenja krivičnog dela prevare – drugim rečima, oštećenog je doveo u zabludu (što je radnja trenutnog karaktera), a zatim ga i održavao u zabludi (što je radnja trajnog karaktera), pa je vreme izvršenja krivičnog dela iz člana 208. stav 1. KZ pravilno utvrdio prvostepeni sud i na tome zasnovao svoju presudu. Naime, radnja krivičnog dela iz člana 208. stav 1. KZ koja predstavlja „održavanje u zabludi“ znači aktivno obnavljanje i učvršćivanje zablude stvorene kod drugog lica, daljim i novim lažnim prikazivanjem činjenica i traje do trenutka kada je prestalo protivpravno stanje. Imajući u vidu činjenice u spisima predmeta okrivljeni je postupao upravo tako, novim i lažno datim garancijama da će oštećenom izmiriti dugove za neplaćene zakupnine prostora, jednom iz imovine svog preduzeća, drugi put iz lične pokretne ili nepokretne imovine, te zatim iznova obećavao ovo oštećenom u navedenom periodu, sve do raskida ugovora o zakupu. Prvostepenom presudom utvrđeno je dakle, da je okrivljeni krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ izvršio na oba alternativno propisana načina izvršenja krivičnog dela u pitanju i to lažnim prikazivanjem činjenica, dana 12.05.2005. godine, oštećenom D.M. da će mu zaostale zakupnine (neplaćene od marta do jula 2005. godine) platiti odjednom i da će ubuduće iste redovno i uredno izmirivati, čime je oštećenog doveo u zabludu, a potom ga sve do novembra 2008. godine održavao u zabludi tako što mu je to isto obećavao na opisani način svakog meseca. Dakle, okrivljeni je radnje izvršenja krivičnog dela u pitanju preduzimao u periodu od 12.07.2005. godine do novembra 2008. godine, pa se u ovom slučaju početak zastarelosti krivičnog gonjenja računa od kraja oktobra 2008. godine, kao vremena prestanka radnje izvršenja i apsolutna zastarelost nastupa krajem oktobra 2014. godine, kad, shodno odredbama člana 104. stav 6. u vezi sa članom 103. tačka 6. KZ, ističe vreme od šest godina za zastarelost gonjenja za krivično delo iz člana 208. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim prvostepenom presudom. Iz iznetih razloga, i kako je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet na štetu okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/2008) i primenom odredaba člana 425. stav 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude, tako što je uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti i utvrdio da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 2840/11 od 12.10.2011. godine povređen krivični zakon u korist okrivljenog M.L. (član 369. stav 1. tačka 2. ZKP), pri tom ne dirajući u pravnosnažnu presudu.