Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 916/20 od 14.01.2021. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljene AA, a po službenoj dužnosti povodom žalbe okrivljene AA lično, prvostepena presuda je preinačena u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je drugostepeni sud okrivljenoj za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je oglašena krivom prvostepenom presudom, izrekao uslovnu osudu kojom joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od osam meseci i istovremeno određeno da se ova kazna neće izvršiti ako okrivljena u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, dok su žalba branioca okrivljene u preostalom delu kao i žalba okrivljene AA lično, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Stanoje Filipović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 7), 9) i 11), člana 438. stav 2. tačka 1) do 3), člana 439. tačka 1) do 4) ZKP, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odluke o krivičnoj sankciji i troškovima krivičnog postupka, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud u odnosu na prvostepenu i odbijajući deo drugostepene presude postupi u skladu sa članom 492. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepeni sud okrivljenoj za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je oglašena krivom prvostepenom presudom pored uslovne osude izrekao i novčanu kaznu, čime je primenio nepovoljniji krivični zakon za okrivljenu u odnosu na zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i Krivični zakonik koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine, čije odredbe ne predviđaju izricanje novčane kazne za predmetno krivično delo.

Iznete navode zahteva kojima branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta se utvrđuje da je okrivljena AA, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Loznici K 609/13 od 01.09.2020. godine, oglašena krivom zbog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, izvršenog u periodu od 12.02.2003. godine do 10.08.2004. godine.

Članom 5. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, dok je članom 5. stav 2. KZ, propisano da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

U vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela – u periodu od 12.02.2003. godine do 10.08.2004. godine, važio je Krivični zakon Republike Srbije („Sl. glasnik SR Srbije“, br.26/77...42/89 i „Sl. glasnik RS“, br.16/19...10/02), kojim je za krivično delo prevara iz člana 171. stav 3. u vezi stava 1. bila propisana kazna zatvora od najmanje tri godine.

Krivičnim zakonikom („Sl. glasnik RS“, br.85/05), koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine, za krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, bila je propisana kazna zatvora od jedne do osam godina.

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br.72/09), koje su stupile na snagu 11.09.2009. godine, za krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, propisana je kazna zatvora od jedne do osam godina i novčana kazna.

S obzirom na to da je posle izvršenja krivičnog dela do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka zakon izmenjen više puta, to je u smislu člana 5. stav 2. KZ, najblaži zakon za okrivljenu Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br.85/05) kojim je za krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, bila propisana kazna zatvora od jedne do osam godina, koji zakon je u konkretnom slučaju i primenjen na delo okrivljene.

Stoga se neosnovano zahtevom branioca okrivljene AA, ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio zakon, time što nije primenio najblaži zakon za okrivljenu. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tačan navod zahteva branioca da okrivljenoj za predmetno krivično delo, pored uslovne osude, nije mogla biti izrečena i novčana kazna, međutim, drugostepeni sud je, imajući u vidu da je okrivljenoj ranijom presudom Osnovnog suda u Loznici K 191/10 od 13.12.2010. godine, bila izrečena samo uslovna osuda, protiv koje presude je žalbu izjavio samo branilac okrivljene, tako da u ponovnom postupku nakon ukidanja navedene presude krivična sankcija nije mogla biti izmenjena na štetu okrivljene u smislu člana 453. ZKP, što je u konkretnoj situaciji bio slučaj, delimičnim uvaženjem žalbe branioca okrivljenog i povodom žalbe okrivljene a po službenoj dužnosti, otklonio navedenu povredu zakona preinačenjem prvostepene presude u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je okrivljenoj izrekao samo uslovnu osudu kojom je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od osam meseci sa rokom proveravanja u trajanju od jedne godine.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca kojima se ukazuje da je pobijanom pravnosnažnom presudom na štetu okrivljene povređen zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da je sud propustio da u svojstvu svedoka sasluša BB, da je pogrešno cenio iskaze ispitanih svedoka, kao i to da se u konkretnom slučaju radi o građanskopravnom odnosu, kojim navodima branilac osporava ocenu dokaza i činjenično stanje utvrđeno na osnovu takve ocene čime ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ističe i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3), člana 439. tačka 4) i člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3), člana 439. tačka 4) i člana 441. stav 1. ZKP, niti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Pored toga, branilac u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti se poziva i na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), tačka 7) i tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) i tačka 3) i člana 441. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, ali u obrazloženju zahteva istaknute povrede zahteva ne konkretizuje.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika, mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

S obzirom na to da se u obrazloženju zahteva ne navodi u čemu se sastoje istaknute povrede zakona, a kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogledaju povrede zakona na koje se zahtevom ukazuje, to je ocenjeno da zahtev branioca okrivljene AA u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                         Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                     Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić