Istom presudom okrivljeni AA i BB su obavezani da solidarno sa okrivljenima VV i GG na ime troškova krivičnog postupka isplate oštećenoj DD iznos od 162.750,00 dinara, Višem javnom tužilaštvu u Prokuplju iznos od 29.625,00 dinara i sudu iznos od 7.000,00 dinara, kao i da svaki okrivljeni na ime paušala plati sudu iznos od po 30.000,00 dinara, dok je okrivljeni BB obavezan i da na ime troškova veštačenja plati sudu iznos od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Oštećena DD je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1.br.479/18 od 23.07.2018. godine u stavu I izreke usvojena je žalba Višeg javnog tužioca u Prokuplju, pa je preinačena presuda Višeg suda u Prokuplju K.br.12/17 od 01.02.2018. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Nišu, između ostalih, okrivljene AA i BB za učinjeno krivično delo učestvovanje u tuči iz člana 123. KZ, za koje su oglašeni krivim prvostepenom presudom, osudio na kazne zatvora u trajanju od po 1 (jedne) godine u koje im se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 09.02.2017. godine do 09.03.2017. godine, dok su žalbe njihovih branilaca odbijene kao neosnovane. U stavu II izreke presude usvojena je žalba branioca okrivljenog ĐĐ, pa je ukinuta presuda Višeg suda u Prokuplju K.br.12/17 od 01.02.2018. godine u delu koji se odnosi na tog okrivljenog i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U stavu III izreke presude prema okrivljenom ĐĐ je produžen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP do naredne odluke suda.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog AA - advokat Tomislav Zdravković, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, te povreda odredaba člana 424. stav 1. tačka 1), člana 428. stav 8. i člana 458. stav 3. ZKP, kao i povreda odredaba članova 18, 19, 21, 32, 34. i 36. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži kao osnovan podneti zahtev, te da ukine presude Višeg suda u Prokuplju K.br.12/17 od 01.02.2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1.br.479/18 od 23.07.2018. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa nalogom za održavanje ponovnog glavnog pretresa u odnosu na sve okrivljene, s tim da se iz daljeg postupanja izuzme u celosti prvostepeno veće tog suda ili da ukine samo presudu Apelacionog suda u Nišu Kž1.br.479/18 od 23.07.2018. godine i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje po izjavljenim žalbama, s tim da se predmet dodeli potpuno drugom drugostepenom veću;

- branilac okrivljenog AA - advokat Aleksandar Kuljak, zbog povreda odredaba člana 16. i člana 428. ZKP, te povrede odredbe člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi članova 14. i 123. KZ, kao i povrede odredbe člana 32. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine presudu Apelacionog suda u Nišu Kž1.br.479/18 od 23.07.2018. godine ili da preinači presude Višeg suda u Prokuplju K.br.12/17 od 01.02.2018. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1.br.479/18 od 23.07.2018. godine tako što će okrivljenog BB osloboditi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB je odbačen iz razloga jer su ispunjeni uslovi iz člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da delo za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo, jer činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci pravnosnažne presude ne sadrži sva obeležja krivičnog dela učestvovanje u tuči iz člana 123. KZ, obzirom da nema posledice tog krivičnog dela koja se ogleda u tome da je pri tuči nekom licu naneta teška telesna povreda ili je neko lišen života. Naime, po stavu branioca iz činjeničnog opisa krivičnog dela proizilazi da su pri tuči nanete samo lake telesne povrede oštećenom EE, te da je nakon toga tuča okončana i tek je kasnije lišen života pokojni oštećeni ŽŽ, pri čemu između ta dva događaja nema uzročne veze, a kritičnom prilikom nije postojala bilo kakva opasna situacija da učesnicima u tuči ili drugim licima budu nanete teške telesne povrede ili da neko bude lišen života.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo učestvovanje u tuči iz člana 123. Krivičnog zakonika čini lice koje učestvuje u tuči u kojoj je neko lišen života ili je drugom nanesena teška telesna povreda.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela učestvovanje u tuči iz člana 123. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni AA „... učestvovao u tuči u kojoj je neko lišen života ...“, a u vreme, u mestu i na način kako je to bliže opisano u izreci presude, nedvosmisleno proizilazi da se u radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela učestvovanje u tuči iz člana 123. KZ, za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Naime, radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela je učestvovanje u tuči, pri čemu je za postojanje ovog krivičnog dela neophodno da bude ostvaren i objektivni uslov inkriminacije koji nije obuhvaćen umišljajem okrivljenog, a koji se sastoji u tome da je u tuči neko lice lišeno života ili da je drugom licu naneta teška telesna povreda. Dakle, suprotno stavu branioca okrivljenog, taj dodatni uslov koji se ogleda u nastupanju smrti nekog lica ili nanošenju teške telesne povrede nekom licu pri tuči, ne predstavlja posledicu krivičnog dela učestvovanje u tuči iz člana 123. KZ, već objektivni uslov inkriminacije (kažnjivosti), pri čemu nije neophodno da je lice koje je lišeno života ili teško telesno povređeno učestvovalo u tuči, već je za postojanje predmetnog krivičnog dela dovoljno da je njegova smrt ili teška telesna povreda prouzrokovana tučom na bilo koji način.

Kako iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude nedvosmisleno proizilazi da u konkretnom slučaju postoji uzročna veza između tuče u kojoj je zajedno sa ostalim okrivljenima učestvovao okrivljeni AA i u kojoj su oštećenom EE nanete lake telesne povrede i nastupanja smrti oštećenog ŽŽ, te da je učestvovanjem okrivljenih u predmetnoj tuči stvorena jedna opasna situacija koja nije prestala sa nanošenjem povreda oštećenom EE, već je ista i dalje trajala i očigledno je doprinela nastupanju smrti oštećenog ŽŽ, to je jasno da je okrivljeni AA kritičnom prilikom učestvovao u stvaranju jedne opasne situacije iz koje je proizašao objektivni uslov inkriminacije, a što je u konkretnom slučaju dovoljno za postojanje krivičnog dela učestvovanje u tuči iz člana 123. KZ.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB u celosti, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu, su odbačeni.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog, dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5) ZKP, na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim, odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP).

Naime, branilac okrivljenog AA u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu odredbe člana 424. stav 1. tačka 1) ZKP, isticanjem da prvostepeni sud u pobijanoj presudi kojom je okrivljenog oglasio krivim nije naznačio činjenice i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, kao i one od kojih zavisi primena određenih odredbi krivičnog zakona. Pored toga, kao razlog podnošenja zahteva branilac navodi i povredu odredbe člana 428. stav 8. ZKP od strane prvostepenog suda. Osim toga, branilac okrivljenog ukazuje i na povredu odredbe člana 458. stav 3. ZKP, isticanjem da je drugostepeni sud u konkretnom slučaju trebalo da ukine prvostepenu presudu u odnosu na sve okrivljene, a ne samo u odnosu na okrivljenog ĐĐ, jer se taj deo presude nije mogao izdvojiti bez štete za pravilno presuđenje. Takođe se u zahtevu branioca okrivljenog navodi i da je izreka prvostepene presude potpuno nejasna i nerazumljiva u pogledu toga koje konkretne radnje je preduzimao koji od okrivljenih, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Branilac okrivljenog ističe i da u obrazloženju pobijanih presuda nije navedeno u kom momentu je okrivljeni AA preduzeo radnju činjenja, niti su dati jasni, logični i neprotivrečni razlozi za osuđujuću presudu, kao i da drugostepeni sud nije dao razloge zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Takođe se u obrazloženju zahteva navodi i da je sud pogrešno ocenio izvedene dokaze, a pre svega iskaze oštećenog EE i ispitanih svedoka i da je krivicu okrivljenog AA zasnovao samo na indicijama, obzirom da ni jedan svedok u svom iskazu ne ukazuje da je okrivljeni AA kritičnom prilikom prilazio oštećenom EE i tukao ga, zbog čega je sud okrivljenog trebalo da oslobodi od optužbe, a koji svi navodi branioca okrivljenog u bitnom predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnim odlukama i davanje sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je suprotna oceni koju su dali nižestepeni sudovi.

Branilac okrivljenog BB, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, navodi povredu odredbe člana 16. ZKP, isticanjem da kako iz izvedenih dokaza nije nesumnjivo utvrđeno da je ovaj okrivljeni učestvovao u predmetnoj tuči u kojoj je lišen života pokojni ŽŽ, to je sud morao da reši u njegovu korist i da ga oslobodi od optužbe. Pored toga, ukazuje se i na povredu odredbe člana 428. ZKP, isticanjem da prvostepeni sud u obrazloženju presude kojom je oglasio krivim okrivljenog nije dao ocenu verodostojnosti protivrečnih iskaza svedoka. Osim toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi članova 14. i 123. KZ, s tim što povrede odredaba ovih članova obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, isticanjem da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno jer iz iskaza svih ispitanih svedoka i okrivljenih proizilazi da su se kritične večeri desile dve tuče, a ne jedna tuča i to prva tuča između okrivljenih ĐĐ i GG sa vlasnikom restorana EE, a nakon smirivanja situacije i druga tuča u kojoj je lišen života pokojni ŽŽ, te da je okrivljeni BB bio samo posmatrač obe ove tuče koje su se dogodile u relativno kratkom vremenskom periodu i nije bio njihov aktivni učesnik jer nije imao nikakve povrede, a što proizilazi iz medicinske dokumentacije. U obrazloženju zahteva se navodi i da je izreka prvostepene presude protivrečna datim razlozima vezano za to kako se tačno odigrao kritični događaj, te da sud nije dao razloge vezano za saizvršilaštvo okrivljenih i za ulogu svakog od okrivljenih u predmetnoj tuči, kao i da su razlozi koji su dati u nižestepenim presudama nejasni, a posebno oni vezani za neprihvatanje odbrane okrivljenog BB i iskaza nekih svedoka, a prihvatanje nekih drugih dokaza, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povreda odredaba člana 424. stav 1. tačka 1), člana 428. stav 8, člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 458. stav 3. ZKP, a branilac okrivljenog BB zbog povreda odredaba člana 16, člana 428. i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a oba branioca okrivljenih i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, a što ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovim braniocima zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA i BB u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe i da su nižestepenim presudama ovom okrivljenom povređena osnovna ljudska prava zajemčena odredbama članova 18, 19, 21, 32, 34. i 36. Ustava Republike Srbije i to, između ostalog, pravo na jednaku zakonsku zaštitu pred sudom, bez diskriminacije, pravo na pravično suđenje, pravo na obrazloženu odluku suda.

Osim toga, branilac okrivljenog BB zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede odredbe člana 32. Ustava Republike Srbije, isticanjem da je ovom okrivljenom povređeno pravo na pravično suđenje.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosioci zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahteve nisu dostavili odluke Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA i BB nemaju propisani sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu njihove zahteve odbacio.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Tomislava Zdravkovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog AA u odnosu na ovu povredu odbio kao neosnovan, a u ostalom delu je isti zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP, dok je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB - advokata Aleksandra Kuljak odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić