Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1030/18 od 06.12.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA, advokata Gordane Jovanović i presuda Osnovnog suda u Somboru K 174/17 od 10.09.2018. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljene AA, advokat Gordana Jovanović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tač. 1), 9) i 11) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 2) ZKP i povreda odredaba člana 441. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbi člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Gordane Jovanović je neosnovan.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac okrivljene AA u zahtevu navodi da je sud prekoračio objektivni identitet optužbe obzirom da javni tužilac u izmenjenom optužnom aktu nije naznačio ukupan iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi, već je to sud učinio u pobijanoj presudi.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Ovom zakonskom odredbom postavljen je, između ostalog, zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude, koji se zasniva na optužnom načelu po kome nema postupka bez ovlašćenog tužioca i po kome tužilac određuje predmet suđenja, a sve u cilju sprečavanja mešanja osnovnih procesnih funkcija, odnosno prenošenja funkcije optužbe na sud i time delimičnog spajanja dveju procesnih funkcija koje se isključuju.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja, a u suprotnom, sud narušava zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Shodno navedenom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda sud time što je u izreci pravnosnažne presude sabrao iznose navedene u izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca nije prekoračio objektivni identite optužbe, imajući u vidu da je tako izmenjen činjenični opis krivičnog dela iz izreke presude ostao u granicama činjeničnog osnova javne tužbe, tj. u granicama činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a ovo tim pre što pojedinačni iznosi odgovaraju u potpunosti zbiru, upravo kako je navedeno u izmenjenom optužnom aktu.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljene da je pobijana pravnosnažna presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je na radnje okrivljene opisane u izreci pravnosnažne presude pogrešno primenjen krivični zakon kada su iste pravno kvalifikovane kao produženo krivično delo pronevera u obavljanju privredne delatnosti iz člana 224. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ u vezi člana 61. stav 5. u vezi stava 1. KZ obzirom da kod okrivljene nije postojao jedinstven umišljaj kao bitan element produženog krivičnog dela, ukazivanjem da se kod produženog krivičnog dela rokovi zastarelosti moraju računati za svaku pojedinačnu radnju izvršenja koja ulazi u pravnu kvalifikaciju produženog krivičnog dela stajući na stanovište da je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za ''sve eventualno izvršene radnje 2009. godine''.

Odredbom člana 61. stav 5. KZ propisano je da ako produženo krivično delo obuhvata krivična dela čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, smatraće se da je produženim krivičnim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim krivičnim delima ukoliko je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca.

Kako se u konkretnom slučaju radi o krivičnim delima čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, a sve krivično-pravne radnje su nesporno obuhvaćene jedinstvenim umišljajem okrivljenog, a što proizilazi iz okolnosti da je isplatom neto zarada okrivljena bila u obavezi da istovremeno uplati i obračunati porez na isplaćene neto zarade, što nije učinila, pri čemu je bez uticaja činjenica da je preduzeće bilo u blokadi, to je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno nižestepeni sud primenom navedene odredbe člana 61. stav 5. KZ sabrao pojedinačne iznose iz svake radnje krivičnog dela u pitanju i došao do iznosa pribavljene protivpravne imovinske koristi u ukupnom iznosu od 634.324,00 dinara, što čini bitno obeležje krivičnog dela pronevera u obavljanju privredne delatnosti iz člana 224. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. stav 5. u vezi stava 1. KZ u produženom trajanju.

U takvoj situaciji, dakle, kada zbog postojanja jedinstvenog umišljaja kao jednog od uslova za postojanje produženog krivičnog dela, sva krivična dela koja su ušla u sastav produženog krivičnog dela čine jedno krivično delo kao celinu, zastarelost krivičnog gonjenja se ne može računati za svaku pojedinačnu radnju, već za krivično delo kao celinu, zbog čega, s obzirom na visinu zaprećene kazne zatvora od jedne do osam godina shodno odredbi člana 105. stav 4. KZ nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljene u zahtevu ne ukazuje konkretno zbog čega smatra da delo koje je predmet optužbe po zakonu nije krivično delo, već ističe da je sud pogrešnom ocenom izvedenih dokaza pogrešno utvrdio da okrivljena AA – administrativni radnik može da bude izvršilac ovog krivičnog dela.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede zakona iz člana 441. ZKP branilac okrivljene ne ukazuje konkretno o kojoj povredi zakona iz člana 441. zahtev podnosi, a iz obrazloženja zahteva i navoda da sud nije na pouzdan način utvrdio visinu pribavljene protivpravne imovinske koristi posebno imajući u vidu da se i veštak u svom nalazu jasno izjasnio koji su novčani iznosi sporni, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da zahtevom osporava činjenice i okolnosti od značaja za utvrđivanje visine pribavljene protivpravne imovinske koristi, što predstavlja činjenično pitanje.

Međutim, kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP koja taksativno propisuje dozvoljene razloge zbog kojih okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, kao ni po osnovu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                                           Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić