Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1.br.273/18 od 13.02.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Radenka Tomaševića, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Ubu K.br.117/17 od 27.08.2018. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Radenko Tomašević, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine presude Osnovnog suda u Ubu K.br.117/17 od 27.08.2018. godine i Višeg suda u Valjevu Kž1.br.273/18 od 13.02.2019. godine i predmet vrati Osnovnom sudu u Ubu na ponovni postupak i odlučivanje ili da preinači navedene presude tako što će okrivljenom utvrditi kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) meseci i odrediti da se ista neće izvršiti ako okrivljeni u roku od 2 (dve) godine ne učini novo krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) u vezi člana 420. ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je prvostepeni sud povredio objektivni identitet optužbe i presude, obzirom da je u činjeničnom opisu krivičnog dela datom u optužnom aktu Osnovnog javnog tužioca u Ubu K.br.210/16 od 21.06.2017. godine, koji nije izmenjen do završetka prvostepenog krivičnog postupka, okrivljenom stavljeno na teret da se lažno predstavljao kao službeno lice - tržišni inspektor, dok je sud u presudi izmenio radnju izvršenja krivičnog dela navodeći da se okrivljeni lažno predstavljao kao službeno lice - inspektor za vage, a ovu povredu zakona je učinio i drugostepeni sud potvrđujući prvostepenu presudu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedenom izmenom činjeničnog opisa krivičnog dela iz optužnog akta Osnovnog javnog tužioca u Ubu Kt.br.210/16 od 21.06.2017. godine, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA. Ovo sa razloga jer se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice - okrivljenog AA i na krivično delo za koje je optužen - produženo krivično delo lažno predstavljanje iz člana 329. stav 1. u vezi člana 61. KZ, a prvostepeni sud je u presudi ovom izmenom, kojom je samo precizirao u kom svojstvu službenog lica se okrivljeni u konkretnim situacijama lažno predstavljao oštećenima, uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, krećući se pri tome u okviru optužnog akta javnog tužioca, pri čemu su bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u optužnom aktu javnog tužioca i u izreci presude, odnosno postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu javnog tužioca, a okrivljeni nije oglašen krivim za više kriminalnih aktivnosti i veću kriminalnu volju (veću „kriminalnu količinu“) od one za koju je optužen, niti je navedena izmena izvršena na štetu okrivljenog. Dakle, kako je činjenični opis u izreci pravnosnažne presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja produženog krivičnog dela lažno predstavljanje iz člana 329. stav 1. u vezi člana 61. KZ, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da bi se u radnjama okrivljenog opisanim u izreci pravnosnažne presude eventualno mogli steći elementi krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, a nikako krivičnog dela lažno predstavljanje iz člana 329. stav 1. KZ, su, po nalaženju ovoga suda, na štetu okrivljenog, jer je krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ, s obzirom na visinu zaprećene kazne zatvora, teže krivično delo od krivičnog dela lažno predstavljanje iz člana 329. stav 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, pa zbog toga ovi navodi zahteva branioca okrivljenog nisu ni razmatrani od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 1. KZ, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, obrazlažući ovu povredu zakona, branilac okrivljenog uopšte ne ukazuje u čemu je to konkretno sud prekoračio granice svoga ovlašćenja prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenom, već samo ukazuje da sud u konkretnom slučaju nije pravilno odmerio vrstu i visinu krivične sankcije okrivljenom i da je ista prestroga, jer nisu uzete u obzir sve olakšavajuće okolnosti koje postoje na strani okrivljenog, a posebno priznanje okrivljenog i visina pribavljene imovinske koristi od samo 11.500,00 dinara, pri čemu je sud dao preveliki značaj otežavajućoj okolnosti na strani okrivljenog - njegovoj ranijoj osuđivanosti, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja nižestepenih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 3. ZKP u vezi člana 54. stav 1. KZ), dok suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, a koja povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i da nijednim dokazom nije utvrđeno da se okrivljeni lažno predstavljao oštećenima i tvrdio da je ovlašćen za overavanje merila, već iz izvedenih dokaza proizilazi da se on oštećenima predstavljao kao kontrolor vaga koji vrši pripremu za podnošenje zahteva za overavanje merila, a što je inače u opisu poslova koje obavlja privredno društvo „GG“ d.o.o. ..., čiji je vlasnik i direktor okrivljeni, a ukazuje se i da sud tokom postupka nije utvrdio šta se podrazumeva pod overavanjem merila i koje radnje je okrivljeni trebalo da izvrši. Izneti navodi branioca okrivljenog po nalaženju ovoga suda u bitnom predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim odlukama i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Radenka Tomaševića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                         Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić