Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljene, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je na osnovu člana 490. ZKP, održao sednicu veća, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da radnja okrivljene koja se prema izreci prvostepenog rešenja sastoji u upućivanju ozbiljne pretnje putem telefona oštećenoj da će napasti na njen život i telo i to rečima:“Ubiću te jer si ti na čelu organizovane grupe koja mi je uzela dete i sada planira da detetu uzme organe i proda ih na tržištu“, ne predstavljaju pretnju u krivičnopravnom smislu jer zakon traži da se ugrozi sigurnost nekog lica i da postoji pretnja da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, što u konkretnom slučaju nije u pitanju imajući pri tom u vidu i ustavno pravo svakog građanina da se pritužuje.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica i njemu bliskog lica, dok je stavom 2. istog člana propisan kvalifikovan oblik ovog dela – kada je delo iz stava 1. učinjeno prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz činjeničnog opisa radnje izvršenja okrivljene datog u izreci prvostepenog rešenja proizlaze sve činjenice i okolnosti koje čine objektivna obeležja protivpravnog dela u zakonu određenog kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ.

Naime, u konkretnom slučaju radnja izvršnja protivpravnog dela sastoji se u kvalifikovanoj pretnji okrivljene da će napasti na život i telo, upućene oštećenoj, koja pretnja je prouzrokovala zabranjenu posledicu koja se ogleda u stvaranju osećaja lične nesigurnosti, straha i uznemirenosti kod oštećene, pri čemu je okrivljena u vreme preduzimanja navedene radnje usled postojanja duševne bolesti bila neuračunljiva, odnosno nije mogla da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljene AA u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovan.

Ostalim navodima zahteva kojima branilac ističe da oštećena za svoje tvrdnje da je okrivljena zvala telefonom nema nikakav dokaz i da sud izjavu oštećene nije mogao da prihvati u situaciji kada okrivljena nije priznala da je razgovarala sa oštećenom i kada nije izvršeno prepoznavanje lica na osnovu njegovog glasa u smislu člana 90. stav 3. ZKP, po oceni ovoga suda branilac osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim rešenjima.

Pored toga, branilac u zahtevu navodi i to da drugostepeni sud u svojoj odluci nije cenio navode žalbe branioca okrivljenog kojima je ukazivao na kršenje odredbe člana 90. stav 3. ZKP, čime se ukazuje na povredu zakona iz člana 460. ZKP, učinjenu od strane drugostepenog suda.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ističe da je drugostepeni sud našao da je propust odbrane da predloži pribavljanje listinga telefonskih razgovora što je suprotno odredbi člana 15. ZKP, kojom je propisano da je teret dokazivanja na tužiocu.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi niti zbog povreda odredbi iz člana 15. i člana 460. ZKP, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                         Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić