Istom presudom okrivljeni su obavezani da sudu naknade troškove krivičnog postupka i sudskog paušala, kao u izreci presude, te im je na osnovu člana 367. stav 7. u vezi člana 91. i člana 92. KZ u vezi člana 541. ZKP, oduzeta imovinska korist, kao u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 175/19 od 11.04.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe okrivljenog AA i žalbi njegovih branilaca (advokata: Radoslava Marinkovića, Đorđa Simića i Zorana Panića), a u odnosu na okrivljenog AA po službenoj dužnosti shodno odredbi člana 451. ZKP, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu K 474/13 od 11.12.2018. godine, samo u delu odluke o kazni, tako što je taj sud okrivljenom AA prethodno utvrdio za krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi člana 33. KZ kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, a za krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. KZ kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, pa ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 18.09.2012. do 08.02.2013. godine, koja će se izvršiti u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, na način kako je to propisano Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, a u protivnom će ista biti zamenjena kaznom zatvora koju će izdržavati u zavodu za izvršenje kazne zatvora. Sud je okrivljenog AA, zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi člana 33. KZ, osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 18.09.2012. do 22.01.2013. godine, tako što će istu izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, na način kako je to propisano Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, a u protivnom će ista biti zamenjena kaznom zatvora koju će izdržavati u zavodu za izvršenje kazne zatvora, dok se u preostalom delu žalba okrivljenog AA i žalbe njegovih branilaca, te žalba branioca okrivljenog BB i žalba Višeg javnog tužioca u Beogradu odbijaju kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđuje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Todorović, na osnovu člana 483. stav 3. ZKP, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 2), člana 16. stav 5. ZKP, člana 6. ZKP i člana 74. stav 1. tačka 3) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati na ponovno suđenje, sudu u izmenjenom sastavu, kao i da odloži izvršenje kazne po navedenim pravnosnažnim presudama do okončanja odluke po podnetom zahtevu;

- branilac okrivljenog AA, advokat Zoran Panić „u svemu u skladu sa članom 482. – 494. ZKP“, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev te da ukine pobijane presude i predmet vrati Apelacionom sudu na ponovnu odluku, ali pred potpuno izmenjenim većem ili da iste preinači tako to će okrivljenog osloboditi od krivične odgovornosti;

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, nakon čega je održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioce okrivljenih, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih su zahtevi podneti, te je po oceni navoda i predloga u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA – advokata Miroslava Todorovića i okrivljenog BB – advokata Zorana Panića, su neosnovani, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Podnetim zahtevima branilaca okrivljenih AA i BB, se pravnosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz ukazivanje da je prepoznavanje lica, izvršeno od strane svedoka ošt. VV i svedoka ošt. GG bez prisustva branilaca okrivljenih AA i BB, čime je povređeno pravo okrivljenih na odbranu, s obzirom da je članom 68. stav 1. tačka 3) ZKP nedvosmisleno uvedeno pravo okrivljenih da se brane uz stručnu pomoć branioca, a članom 74. stav 1. tačka 3) je propisano da okrivljeni mora da ima branioca ako je zadržan ili mu je zabranjeno da napusti stan, ili je pritvoren, imajući u vidu da su oba okrivljena u vreme vršenja prepoznavanja bili u pritvoru.

Odredbom člana 104. stav 1. ZKP („Službeni list SRJ“, broj 68/2002) je propisano „Ako je potrebno da se utvrdi da li svedok prepoznaje određeno lice ili predmet koje je opisao, pokazaće mu se to lice zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao, odnosno taj predmet zajedno sa predmetima iste ili slične vrste, nakon čega će se zatražiti da izjavi da li lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće i da, u slučaju potvrdnog odgovora, na prepoznato lice ili predmet ukaže“, dok je stavom 2. propisano, da će se u predkrivičnom i prethodnom krivičnom postupku prepoznavanje lica obaviti tako da lice koje je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka, niti svedok može da vidi to lice pre nego što se pristupi prepoznavanju, a stavom 3. da se u predkrivičnom postupku prepoznavanje lica obavlja u prisustvu javnog tužioca.“

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su obe procesne radnje prepoznavanja lica vršene pojedinačno od strane oštećenog svedoka GG, te pojedinačno od strane oštećenog svedoka VV obavljene pred ovlašćenim službenim licima MUP-a RS, u prostorijama MUP-a RS, Sektora unutrašnje kontrole policije, Uprava za poslove unutrašnje kontrole policije Beograd, u skladu sa odredbom člana 104. tada važećeg ZKP („Službeni list SRJ“ br. 68/2002) u prisustvu zamenika Višeg javnog tužioca u Beogradu Dušanke Dadić o čemu su sačinjeni posebni zapisnici o prepoznavanju lica pod brojem Ku 73/12 18.09.2012. godine, koje zapisnike su potpisali ovlašćena službena lica MUP-a RS, Ljubiša Puzović i Ivan Petković, zamenik Višeg javnog tužioca u Beogradu Dušanka Dadić, te svedoci oštećeni GG i svedok oštećena VV. Dakle, prisustvo branioca okrivljenog procesnoj radnji – prepoznavanje lica, nije bilo propisano tada važećim ZKP, te su preduzete radnje izvršene na zakonit način, budući da se zakonitost procesnih radnji ceni u vreme preduzimanja, a suprotni navodi u podnetim zahtevima su ocenjeni kao neosnovani.

Pored toga Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog BB, advokata Miroslava Todorovića, neosnovano ukazuje da je predmetni zapisnik „nedozvoljeni dokaz“ jer je u zapisniku označeno da je radnja izvršenja navedenog krivičnog dela „18.09.2012. godine“, iako je radnja izvršenja navedenog krivičnog dela „12.07.2012. godine“.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da činjenica da je u uvodnom delu zapisnika pored oznake Ku 73/12 unet datum 18.09.2012. godine - kao datum kada je prepoznavanje izvršeno, ne dovodi u pitanje relevantnost i zakonitost izvršene dokazne radnje prepoznavanja. Ovo stoga što je bez obzira na činjenicu da je jedno od krivičnih dela izvršeno dana 12.07.2012. godine, sama dokazna radnja preduzeta upravo dana 18.09.2012. godine, kada je jedan od okrivljenih AA izvršio još jedno krivično delo i kada su oba okrivljena i AA i BB zadržani u policijskoj stanici. Ovo tim pre ako se ima u vidu da je zapisnik o prepoznavanju potpisan od svih učesnika ove procesne radnje – prepoznavanje lica, koja je izvršena u skladu sa odredbom člana 104. stav 3. ZKP u prisustvu zamenika Višeg javnog tužioca u Beogradu Dušanke Dadić.

Iz navedenih razloga, suprotni navodi u zahtevima branilaca okrivljenih, advokata Miroslava Todorovića i advokata Zorana Panića, da je na navedeni način učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, su ocenjeni kao neosnovani.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog Miroslava Todorovića se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, ali ista povreda nije opredeljena, odnosno nije konkretizovana, a Vrhovni kasacioni sud je, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog vezan razlozima iz člana 485. stav 4. u vezi stava 1. tačka 1) ZKP, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, to je ovaj sud, podneti zahtev, u ovom delu odbacio, jer nema propisan sadržaj.

Osim toga podnetim zahtevima se ukazuje: na nedoslednosti, nelogičnosti, nepreciznosti i konfuznost iskaza saslušanih svedoka čime je, po stavu odbrane, kredibilitet svedoka doveden u pitanje; da nije vršeno veštačenje oduzetih novčanica u cilju utvrđivanja otisaka prstiju; da sud nije pravilno ocenio iskaz oštećene VV dat na glavnom pretresu i dr, čime se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje – odredbu člana 440. ZKP.

Pored toga podnetim zahtevom advokata Miroslava Todorovića se izričito numerički ukazuje i na povredu odredbe člana 6. ZKP i člana 16. stav 5. ZKP, uz navođenje razloga koji ukazuju na povredu ovih odredaba.

Međutim, kako odredbom člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP odredbe člana 6. ZKP, člana 16. stav 5. ZKP, te člana 440. ZKP, ne predstavljaju zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, od strane okrivljenog preko branioca, podneti zahtevi su i u ovim delovima odbačeni kako nedozvoljeni.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                                      Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić