Republički javni tužilac podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz br. 790/10 od 28.10.2011. godine protiv navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, zbog povrede odredaba krivičnog postupka – član 59. stav 2. u vezi sa članom 66. stav 1. i u vezi sa članom 368. stav 1. tačka 5. i 11. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti Repbuličkog javnog tužioca podnet protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 2822/10 osnovan i da je zakon povređen u korist okr. V.M. Vrhovni kasacioni sud postupio je u smislu člana 422. stav 2. i 3. ZKP i u sednici veća, održanoj u odsustvu obaveštenih Republičkog javnog tužioca i okrivljenog V.M., razmotrio spise ovog predmeta, sa pravnosnažnim rešenjem protiv kojeg je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti delimično osnovan, i to u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona – odredaba krivičnog postupka iz člana 59. stav 2. u vezi sa članom 66. stav 1. ZKP, dok je u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 5. i 11. ZKP, zahtev neosnovan. Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pogrešno pravno stanovište drugostepenog suda da je, prema odredbi člana 59. stav 2. ZKP, za podnošenje molbe za povraćaj u pređašnje stanje ovlašćen isključivo privatni tužilac, a ne i njegov punomoćnik, kao i da je pogrešna primena citirane zakonske odredbe u konkretnom slučaju posledica propusta drugostepenog suda da tu odredbu dovede u vezu sa odredbom člana 66. stav 1. ZKP, kojom je propisano da privatni tužilac može svoja prava u postupku vršiti i preko punomoćnika. Kako punomoćnik privatnog tužioca, na osnovu odredbe čl. 66. st. 1. ZKP, može preduzeti sve procesne radnje na koje je tim Zakonikom ovlašćen privatni tužilac, dakle može podneti i molbu za povraćaj u pređašnje stanje, to se osnovano u zahtevu ukazuje da je drugostepeni sud, donoseći pobijano rešenje kojim je odbacio molbu punomoćnika privatnog tužioca kao podnetu od neovlašćenog lica i stoga nedozvoljenu, učinio povredu odredaba krivičnog postupka u korist okrivljenog, iz čl. 59. st. 2. u vezi sa čl. 66. st. 1. ZKP. Sledstveno rečenom, Vrhovni kasacioni sud je uvažio zahtev kao osnovan u delu koji se odnosi na navedenu povredu zakona i kako je zahtev podnet na štetu okrivljenog utvrdio postojanje te povrede, ne dirajući u pravnosnažnu odluku protiv koje je podignut zahtev za zaštitu zakonitosti. Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva da je pobijanim drugostepenim rešenjem istovremeno povređena odredba krivičnog postupka o postojanju optužbe ovlašćenog tužioca iz čl. 368. st. 1. tačka 5. ZKP, jer pobijanim rešenjem o tome nije ni odlučivano, a suprotno navodima zahteva u pobijanom rešenju dati su jasni razlozi povodom pravnog stanovišta koje je zauzeo drugostepeni sud, pa nije učinjena povreda odredaba postupka iz čl. 368. st. 1. tačka 11. ZKP koja se s tim u vezi ističe u zahtevu, s tim što je sasvim drugo pitanje pravilnosti tog stanovišta.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/2008) i primenom odredaba člana 425. stav 2. i 424. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                             Predsednik veća-
Nataša Banjac,s.r.                                                                                                            sudija Bata Cvetković,s.r.