Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenih, advokat Paun Jovanović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP; člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 441. stav 4. ZKP, sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da pobijane presude preinači tako što će okrivljene osloboditi od optužbe za predmetno krivično delo te je predloženo odlaganje izvršenja presude do donošenja odluke po podnetom zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan, u odnosu na povrede zakona kako je navedeno u izreci presude.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenih se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP navodima da je optužba prekoračena time što je drugostepeni sud primenom pravne kvalifikacije dela u činjenični opis krivičnog dela ugradio radnju „vređanje službenog lica“ koja ne ulazi u biće krivičnog dela iz promenjene pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u podnetom zahtevu ocenjuje kao neosnovane, jer prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog, koje su opisane u optužnom aktu, dodavanjem više kriminalnih aktivnosti, odnosno dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije. To ovde nije slučaj s`obzirom na to da je činjenični opis radnji izvršenja krivičnih dela u dispozitivu optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Boru i izreci prvostepene presude identičan, osim što su u izreci prvostepene presude dodate reči: „patrolne delatnosti“ kojima je preciznije opisano koju delatnost su ovlašćena službena lica MUP-a RS PU Bor obavljali konkretnom prilikom. Na navedeni način okrivljenima nije povećana kriminalna aktivnost niti kriminalna volja, pa im samim tim nije ni otežan položaj. Unošenjem navedenih reči u izreku prvostepene presude sud je, u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenim u zakonito sprovedenom postupku, precizirao činjenični opis u izreci presude, krećući se u granicama optužnog akta na šta ima zakonska ovlašćenja.

Iz navedenih razloga, suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenih, da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, su ocenjeni kao neosnovani.

Pored toga, podnetim zahtevom branioca okrivljenih se ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP uz obrazloženje da radnje za koje su okrivljeni osuđeni nisu krivično delo. Odbrana nalazi da krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, broj 6/2016, 24/2018) ne sadrži radnju „uvrede-vređanje“ ovlašćenog službenog lica pa iz tog razloga okrivljeni nisu mogli biti osuđeni za predmetno krivično delo, odnosno nisu mogli biti osuđeni za takve radnje koje ne predstavljaju bitna obeležja krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud ove navode ocenio je kao neosnovane.

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, broj 6/2016, 24/2018) je propisano da ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti čini „ko preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice nadležnih organa iz člana 2. ovog zakona u vršenju službene dužnosti.“

Dakle, predmetnim krivičnim delom iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru je propisano da krivično delo može biti izvršeno na više načina tj. različitim radnjama izvršenja. Radnje su propisane alternativno, tako da krivično delo može biti izvršeno jednom ili sa više propisanih radnji.

Kako iz činjeničnog opisa dela, datog u izreci prvostepene presude, proizlazi da su okrivljeni predmetna krivična dela izvršili tako što su: „pretili da će napasti i napali, i na drugi način ometali ovlašćena službena lica u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira - patrolne delatnosti ...“, odnosno radnjama koje su propisane kao radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru RS („Službeni glasnik RS“, broj 6/2016, 24/2018) to su suprotni navodi u podnetom zahtevu branioca okrivljenog, da su pravnosnažne presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani. Samim tim i navodi odbrane da učinjene radnje okrivljenih predstavljaju prekršaj iz člana 22. istog zakona - Zakona o javnom redu i miru, su ocenjeni kao neosnovani, odnosno ukazivanje odbrane da je na navedeni način učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP je neosnovano, pri čemu Vrhovni kasacioni sud napominje da se ispitivanjem ove povrede krivičnog zakona ne može ocenjivati pravilnost primene zakona za različita kažnjiva dela, već je i ovde suština pitanja da li su opisane radnje krivično delo ili ne.

Zahtevom branioca okrivljenih se ukazuje da je učinjena povreda odredbe člana 441. stav 4. ZKP, uz obrazloženje da presuda o ovoj činjenici nema razloge, čime se suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored toga, podnetim zahtevom se ukazuje da radnje za koje se okrivljeni osuđuju nisu krivično delo jer su ih okrivljeni izvršili u krajnjoj nuždi koja predstavlja opšti osnov isključenja postojanja krivičnog dela po osnovu protivpravnosti; da oštećena lica policijski službenici nisu bili angažovani na obavljanju poslova održavanja javnog reda i mira kao ni poslova bezbednosti, već su obavljali poslove kontrole saobraćaja sa naglaskom na kontrolu korišćenja sigurnosnog pojasa i dr, predstavljaju po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ukazivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno odredbu člana 440. ZKP.

Kako ukazivanje na napred navedene odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 440. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, ne predstavljaju zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, to je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozovoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                                          Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić