U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler-Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca B. a.d. iz S., koga zastupa R.A., advokat iz B., protiv tuženih I.-e. d.o.o. u stečaju, koga zastupa S.T., advokat iz B., S.P. iz B., koga zastupa S.T., advokat iz B. i A.B. a.d. N., Filijala Č., koju zastupa punomoćnik M.M., advokat iz B., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, vrednost predmeta spora 15.227.763,38 dinara, odlučujući o reviziji trećetuženog A.B. a.d. iz N., izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 666/13 od 21.01.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 15.12.2015.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija trećetuženog A.B. a.d. iz N. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 666/13 od 21.01.2015.godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca B. a.d. iz S. za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 1922/10 od 30.05.2011.godine u stavu jedan izreke, utvrđeno je da je ništav i bez pravne važnosti ugovor o pristupanju dugu broj 1146002/3 zaključen 08.09.2008.godine, između tužioca i trećetuženog. Stavom drugim izreke, tuženi su obavezani da solidarno isplate tužiocu iznos od 15.227.763,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.02.2009.godine. Stavom trećim izreke, tuženi trećeg reda je obavezan da tužiocu vrati menice serijskih brojeva AB0858204 i AB0858205, a stavom četvrtim izreke, tuženi su obavezani na solidarnu isplatu troškova parničnog postupka u iznosu od 765.891,85 dinara.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br.666/13 od 21.01.2015.godine, u stavu prvom izreke nastavio postupak u odnosu na tužene drugog i trećeg reda prekinut rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž br. 10544/11 od 12.01.2012.godine. U stavu drugom izreke, odbio je žalbu tuženog trećeg reda i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem izreke i u delu stava drugog izreke kojim je trećetuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 15.227.763,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.02.2009.godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, ukinuo je prvostepenu presudu u delu stava drugog izreke kojim je tuženi drugog reda S.P. iz B. obavezan da tužiocu solidarno isplati iznos od 15.227.763,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.02.2009.godine pa do isplate, sa tuženim trećeg reda i u stavu četvrtom izreke i predmet je u tom ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv drugostepene presude, u delu usvojenog tužbenog zahteva (stav dva izreke drugostepene presude) trećetuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju osporavajući njenu dozvoljenost, a zatim i osnovanost. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija trećetuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ista nije zahvaćena ni bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP na koju ukazuje revident jer nema nedostataka zbog kojih ne bi mogla biti ispitana. Razlozi za odlučivanje drugostepenog suda su jasni i nisu protivrečni, niti o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava i samih tih isprava.

Prema utvrđenim činjenicama, 70% društvenog kapitala tužioca je bilo predmet prodaje po ugovoru od 02.10.2007.godine koji je zaključen između Agencije za privatizaciju Republike Srbije, kao prodavca i tuženog drugog reda, kao kupca. Po tom ugovoru tužilac je uplatio prvu ratu od 1/6 kupoprodajne cene te je ugovor obaveštenjem Agencije za privatizaciju Republike Srbije od 27.11.2008.godine raskinut zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupca kapitala koje se odnose na uplatu druge rate kupoprodajne cene, kontinuitet proizvodnje i investiciona ulaganja. Za vreme važenja ugovora tužilac je 08.09.2008.godine zaključio sa trećetuženim ugovor o pristupanju dugu broj 1146002/3 kojim je pristupio dugu prvotuženog I.-e. d.o.o. iz B., kao korisnika kredita prema trećetuženoj banci, po ugovoru o kreditu od 08.09.2008.godine, po kome je obaveza vraćanja dospevala 30.11.2008.godine, uz davanje sredstava obezbeđenja u vidu menica čiji se povraćaj traži. Takođe je utvrđeno da je realizacijom menica trećetuženi od tužioca naplatio iznos od 15.227.763,38 dinara čiji povraćaj je predmet tužbenog zahteva. Takođe je utvrđeno da je tuženi drugog reda bio kupac 70% kapitala tužioca, a osnivač sa 100% udela u kapitalu prvotuženog.

Kod ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su primenom člana 51. i 52. kao i članova 103. i 104. ZOO i odredbe člana 2.1.i 5.3. Ugovora o prodaji kapitala zaključenog između drugotuženog i Agencije za privatizaciju usvojili tužbeni zahtev, utvrdili ništavost ugovora o pristupanju dugu tužioca koji je zaključen sa trećetuženim i obavezali istog na isplatu tužiocu iznosa od 15.227.763,38 dinara sa pripadajućom kamatom i povraćaj menica.

Revizijskim razlozima neosnovano se ukazuje da u nižestepenim odlukama nema razloga o tome da li je zaključenje ugovora o pristupanju dugu bilo zabranjeno i iz kojih razloga, zbog kojih osnov ovog ugovora ne postoji ili je nedopušten, zbog kojih je ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, zbog čega sud smatra da se radi o simulovanom pravnom poslu, kao i po kom osnovu je sud doveo u vezu ništavost navedenog ugovora sa raskidom ugovora o prodaji kapitala, postupanjem tuženog drugog reda u vezi sa ispunjenjem obaveze iz ugovora o prodaji kapitala. Ovo sa razloga što po stanovištu nižestepenih sudova, obzirom da drugotuženi nije ispunjavao obaveze predviđene ugovorom o prodaji državnog kapitala sledi da ugovor o pristupanju dugu tužioca sa tuženim trećeg reda sa kojim tužilac nije bio ni u kakvom poslovnom odnosu učinjeno je bez vidljivog pravnog osnova, što je suprotno članu 52. Zakona o obligacionim odnosima i odredbama člana 2.1. i 5.3. Ugovora, te surpotno cilju privatizacije, a vodi ništavosti ugovora iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano je ukazivanje revidenta, da je kauza ugovora o pristupanju dugu promena dužnika, te da nije relevantno da li pristupilac dugu bilo šta dobija pristupanjem dugu i da li se nalazi u bilo kakvom obligacionopravnom odnosu sa dužnikom, te pobude pristupilaca za zaključenje ugovora o pristupanju dugu ne mogu biti od značaja za punovažnost takvog ugovora. Kauza, odnosno osnov za zaključenje ugovora je cilj koji se želi ostvariti ugovorom, a to je uzimajući u obzir samo objektivni kriterijum kod ugovora o pristupanju dugu ne promena dužnika, kako smatra revident, već povećanje broja subjekata na dužničkoj strani. Novija shvatanja kauze objektivnom dodaju i subjektivni kriterijum i polazi od cilja obavezivanja. Svako lice koje pristaje da se ugovorom obaveže prema drugom čini to zbog nekog cilja koji postiže tim obavezivanjem. U situaciji kada se taj cilj kao osnov zaključenja ugovora ne vidi, što je konkretan slučaj, radi ocene njegove dopuštenosti, treba ustanoviti osnov zaključenja ugovora ne samo iz sadržine ugovora, već i iz okolnosti koje su dovele do zaključenja takvog ugovora. Pri davanju ocene da li neka okolnost predstavlja kauzu treba imati u vidu i pobude, odnosno motive stranaka za zaključenje takvog ugovora, te ako se utvrdi da je osnov zaključenja ugovora nedopušten ugovor je ništav saglasno članu 52. ZOO. Nedopuštenost osnova postoji ne samo kada je isti direktno suprotan imperativnim normama, javnom poretku ili dobrim običajima, već kada se pomoću osnova izigrava primena normi. Sledom rečenog pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u konkretnom slučaju ugovor o pristupanju dugu ništav, jer nema dozvoljenog pravnog osnova.

U konkretnom slučaju nesporno je da je tužilac kao subjekat privatizacije pristupio dugu privatnog preduzeća kupca kapitala u subjektu privatizacije u kome kupac kapitala nije izvršavao svoje ugovorne obaveze. Tužilac je pristupio dugu u iznosu od 350.000.000,00 dinara po kreditu pravnog lica sa kojim iz izvedenih dokaza ne proizilazi da je bio u poslovnom odnosu, čime je opterećena imovina subjekta privatizacije za više od 30% u odnosu na vrednost ukupne imovine tužioca po završnom računu za 2007.godinu. Na navedeni način izigrane su odredbe Zakona o privatizaciji, čiji je osnovni cilj stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Imovina subjekta privatizacije je opterećena dugom drugog pravnog lica, koje je bilo u vlasništvu kupca kapitala subjekta privatizacije i koje je korisnik kredita, pri čemu kupac kapitala nije ispunjavao ugovorne obaveze iz ugovora o privatizaciji, te je izvesno bilo da će ugovor biti raskinut, što je zakonska posledica iz člana 41A Zakona o privatizaciji. Sve navedeno ukazuje na ništavost ugovora o pristupanju dugu, a samim tim i osnovanost zahteva da trećetuženi vrati tužiocu iznos naplaćen realizacijom menica. Pri tome je neosnovano pozivanje revidenta da nižestepeni sudovi nisu primenili član 53. ZOO, ukazujući da pobuda kao razlog ništavosti u konkretnom slučaju nije relevantna jer ukoliko su nedozvoljene pobude postojale iste su postojale na strani tuženog drugog reda, što ne može uticati na zaključenje ugovora tužioca, sa trećetuženim kao pravnim licima. Po ugovoru o prodaji državnog kapitala tužioca drugotuženi je zaključenjem ugovora stekao pravo na upravljanje, učešće u dobiti, pravo na deo likvidacione mase srazmerno visini kupljenog kapitala. Sledom rečenog, isti je uticao i na odlučivanje tužioca da zaključi sporni ugovor o pristupanju dugu, a sama činjenica da je tužilac bio u postupku privatizacije, pa samim tim i da je imao ograničenja u pogledu raspolaganja imovinom, trećetuženom nisu mogle ostati nepoznate, imajući u vidu da je ugovor o privatizaciji osnov za promene u nadležnom registru privrednih društava.

Prema ugovoru o prodaji državnog kapital kupoprodajna cena je bila predviđena plaćanjem u šest jednakih godišnjih rata po 614.088,81 evro. U skladu sa članom 400B Zakona o preduzećima, kupac društvenog odnosno državnog kapitala stiče pravo svojine nad kapitalom odnosno imovinom isplatom prodajne cene, a ako se cena plaća u ratama uplatom 45% cene. Samim ugovorom je stipulisano da ugovor ima snagu osnivačkog akta i da kupac stiče pravo na upravljanje, učešće u dobiti i pravo na deo likvidacione mase srazmerno visini kupljenog kapitala, a pravo raspolaganja nad kupljenim kapitalom stiče saglasno odredbama člana 456. Zakona o privrednim društvima i odredbama Ugovora srazmerno otplaćenoj vrednosti kupoprodajne cene. U skladu sa članom 398A Zakona o preduzećima preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom nije moglo opterećivati imovinu bez izričite saglasnosti Agencije za privatizaciju. Kako je ugovor raskinut upravo jer kupac kapitala nije platio drugu ratu kupoprodajne cene državnog kapitala tužioca kao subjekta privatizacije isti nije stekao pravo nad kapitalom subjekta privatizacije, te za zaključenje predmetnog ugovora o pristupu dugu bilo je neophodno pribavljanje saglasnosti Agencije za privatizaciju, zbog čega su ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti ugovora u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je ugovor o pristupanju dugu ništav, to trećetuženi predate menice drži bez osnova, a iznos naplaćen po njima naplaćen je po osnovu koji je otpao, te stoji obaveza trećetuženog da tužiocu vrati i menice i neosnovano naplaćeni iznos.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. stav 1. ZPP odbio reviziju trećetuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 161. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima neophodnim radi vođenja parnice u smislu člana 150. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.