U postupku donošenja rešenja, nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje se, u postupku po žalbi, pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima, J.I. iz N. je 03.08.2015. godine podnela je Višem sudu u Nišu zahtev zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu pod brojem I 2189/12.

Viši sud u Nišu je pribavio spise navedenog predmeta, pa je utvrdio da je 15.04.2002. godine, Gradska uprava Grada Niša, Opštinskom sudu u Nišu dostavila smrtovnicu pok.B.J.1, preminule 06.08.1999. godine u N., u kojoj se navodi da su naslednici koji mogu biti pozvani na nasleđe Ž.J., S.J., J.I. i B.J.2. Prvo ročište je zakazano za 24.05.2002. godine, ali kako su učesnici S.J. i ovde predlagač – J.I., sin i ćerka ostavilje, istakli da njenu zaostavštinu čini ½ imovine koja se vodi na učesnika Ž.J., supruga ostavilje, to je već 07.08.2002. godine doneto rešenje kojim je prekinut ovaj ostavinski postupak, a učesnici S.J. i J.I., upućeni da u parnici dokažu ove svoje navode. Parnični postupak u kome je utvrđeno da zaostavštinu pok. B.J.1 čini polovina imovine koja se vodi na ime učesnika Ž.J., po osnovu sticanja u toku braka, pravnosnažno je okončan 26.06.2009. godine, pa je na predog S.J. od 06.10.2009. i J.I. od 12.11.2009. godine, nastavljen ovaj ostavinski postupak, a ročište zakazano za 19.11.2009. godine, na kome je izneto da je 2002. godine preminuo i učesnik Ž.J. i da je iza njega pokrenut postupak raspravljanja zaostavštine, ali i da je sa učesnicom B.J.2, 12.03.1999. i 15.10.2001. godine, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim je raspolagao celokupnom imovinom koja se vodila na njegovo ime, u koju je uključen i deo imovine koja je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena kao imovina ostavilje B.J.1. Na ročištu održanom 01.12.2009. godine, učesnici S.J. i J.I., su osporili pravnu važnost ovog ugovora, ali nakon toga sud nije postupao sve do ročišta održanog 17.01.2013. godine, a na ročištu održanom 29.01.2014. godine, ponovo je doneto rešenje o prekidu ovog ostavinskog postupka, do okončanja parničnog postupka pokrenutog radi utvrđenja ništavosti navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju u delu od ½ imovine kojom je raspolagao Ž.J., kao primalac izdržavanja. Žalba ovde pradlagača, J.I., izjavljena protiv rešenja o prekidu postupka, odbijena je rešenjem Višeg suda u Nišu od 04.06.2014. godine. Drugostepeno rešenje dostavljeno je punomoćnicima učesnicika u postupku, a predmet je arhiviran do stavljanja predloga za nastavak postupka. Viši sud u Nišu utvrdio je i sve druge procesne radnje preduzete u ovom ostavinskom postupku, koje su u obrazloženju pobijane odluke precizno pobrojane.

Analizirajući dužinu trajanja ovog postupka, Viši sud u Nišu je našao da postupanje prvostepenog suda u dosadašnjem toku postuka nije bilo u potpunosti delotvorno, efikasno i ažurno, posebno imajući u vidu da je nakon donošenja rešenja o nastavku postupka, odnosno od decembra 2009. do januara 2013. godine, prvostepeni sud bio potpuno neaktivan, jer nije preduzeo ni jednu procesnu radnju, a da za to nije postojao opravdan razlog. Viši sud u Nišu dalje nalazi da se prvostepenom sudu ne može staviti na teret nepostupanje u periodu od 15.04.2002. do kraja 2009. godine (nešto više od 7 godina), kao i period od 29.01.2014. godine do podnošenja zahteva u ovoj pravnoj stvari (nešto više od 1,5 godine), u kome je ovaj ostavinski postupak bio prekinut (na osnovu pravnosnažnog rešenja o prekidu), s obzirom da su se za to bili stekli zakonski uslovi, a u periodu u kome je postupak prekinut, sud po zakonu, ne može preduzimati bilo koju parničnu ili procesnu radnju. Međutim, imajući u vidu da je ovaj ostavinski postupak pokrenut pre više od 13 godina, a da do danas nije okončan, to bez obzira na period prekida ovog ostavinskog postupka, nalazi da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odlučujući o zahtevu za naknadu zbog utvrđene povrede prava, Viši sud u Nišu je predlagaču, istu odredio u visini od 20.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno odlučeno o visini naknade za povredu prava za suđenje u razumnom roku.

Naime, primenom člana 8b. stav 1. Zakona o uređenju sudova, sud može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava, ako utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan. Iz sadržine navedene odredbe proizilazi da se radi o specifičnoj vrsti postupka, koja ima za cilj ubrzanje okončanja postupaka u kojima je utvrđeno da je došlo do prekoračenja razumnog roka za pravnosnažno presuđenje. U takvoj situaciji, navedena zakonska odredba predviđa mogućnost izricanja mera zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, adekvatnih okolnostima svakog konkretnog slučaja, a to znači mogućnost određivanja primerene naknade i određivanja roka za okončanje postupka. Pri tom, primerena naknada ne predstavlja naknadu bilo kog vida štete (materijalne ili nematerijalne), već uz izricanje mere za ubrzanje postupka, predstavlja satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Visina primerene naknade određuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, pri čemu se posebno ceni priroda zahteva odnosno značaj predmeta spora za podnosioca zahteva.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o zahtevu za raspravljanje zaostavštine, da je dužinom postupka povređeno nasledno pravo predlagača, zbog čega za nju postoji pravna neizvesnost u pogledu okončanja i ishoda ovog postupka, ali uzimajući u obzir i činjenicu da je od 13 godina koliko traje ovaj ostavinski postupak, skoro 9 godine postupak bio u prekidu, a da se od preostale 4 godine sudu može staviti na teret neefikasno i neadekvatno postupanje u periodu od 2 godine, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđena naknada od 20.000,00 dinara predstavlja primerenu satisfakciju predlagaču, pa je pravilno odbijen zahtev predlagača preko navedenog iznosa, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi vodilo ostvarenju cilja koja je ovom naknadom određena.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen i predlog za određivanje roka za okončanje, odnosno davanja naloga prvostepenom sudu za ubrzanje postupka, s obzirom da je navedeni postupak prekinut pravnosnažnim rešenjem suda, pa u toj fazi postupka, odnosno pre donošenja rešenja o nastavku (kada se za to budu stekli zakonski uslovi), sud ne može preduzimati bilo koju radnju u postupku, pa samim tim ne može ni ubrzati njegovo okončanje.

Na osnovu iznetog, primenom člana 401. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.