U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje Vrhovni kasacioni sud, kao drugostepeni u ovom postupku, pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog zakona, na koju se žalbom neosnovano ukazuje. Pobijano rešenje je jasno, potpuno i neprotivrečno, sadrži razloge o bitnim činjenicama, a navedeni razlozi saglasni su stanju u spisima, pa rešenje nema nedostataka zbog kojih se ne bi moglo ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagač S.P. je u svojstvu izvršnog poverioca Opštinskom sudu u Kruševcu 01.10.1998. godine podnela predlog za izvršenje, protiv O.I. iz K. kao izvršnog dužnika, radi naplate potraživanja u iznosu od 24.400 DEM u dinarskoj protivvrednosti, kao i radi naplate troškova izvršenja, predloživši da se izvršenje sprovede procenom i prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika koja se nalazi na k.p. ..., upisanoj u posedovni list broj ... K.O. K.. Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem I 913/98 od 05.10.1998. godine dozvolio predloženo izvršenje i odmerio troškove izvršnog postupka u iznosu od 2.835,00 dinara. Postupajući po prigovoru koji je treće lice A.I. iz K. izjavio protiv navedenog rešenja, Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem I 913/98 od 03.12.1998. godine A.I. uputio da u roku od 15 dana pokrene parnicu protiv izvršnog poverioca, radi proglašenja nedopustivosti izvršenja. Podneskom od 09.02.2000. godine izvršni poverilac je obavestila sud da je parnica koje je vođena po tužbi A.I. u međuvremenu pravnosnažno okončana i predložila je da sud nastavi započeto izvršenje. U daljem toku postupka, sud je preduzimao radnje radi sprovođenja izvršenja, a izvršni dužnik je povremenim isplatama delimično namirila potraživanje izvršnog poverioca, o čemu su kao dokaz u predmetu priložene priznanice. Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu od 14.02.2001. godine utvrđena je vrednost nepokretnosti koja je predmet izvršenja, a 21.05.2001. godine donet je zaključak I 913/98 o prodaji nepokretnosti, sa ukupnom početnom cenom od 3.618.000,00 dinara, međutim, na ročištima zakazanim za javno nadmetanje za prodaju nepokretnosti nije bilo lica zainteresovanih za kupovinu. Kako je izvršni dužnik O.I. u toku postupka preminula, rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu I 191/03 od 30.11.2007. godine je postupak izvršenja prekinut, da bi rešenjem I 896/08 od 30.10.2008. godine je na predlog izvršnog poverioca postupak nastavljen prema naslednicima izvršnog dužnika i to I.I. iz K. i S.I. iz K.. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke od 31.01.2007. godine obračunate su povremene uplate izvršnog dužnika kojima je izvršni poverilac delimično namiren i utvrđeno je da ostatak duga izvršnih dužnika iznosi 3.642,75 evra.

Podneskom od 25.09.2013. godine punomoćnik izvršnog poverioca obavestio je sud da je izvršni poverilac S.P. nenaplaćeni deo potraživanja u ovom predmetu (koji je u međuvremenu dobio broj I 5924/10), prenela na prijemnika V.D. iz K., na osnovu ugovora o ustupanju potraživanja (cesiji), sa aneksom od 11.09.2013. godine, overenim i potpisanim pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod Ov I 19294/13 od 24.09.2013. godine. Navedenim ugovorom je prvobitni izvršni poverilac S.P. ovlastila prijemnika V.D. da stupi na njeno mesto izvršnog poverioca u predmetu izvršenja Osnovnog suda u Kruševcu I 5924/10 i da u svojstvu izvršnog poverioca u svoje ime i za svoj račun traži nastavak postupka izvršenja, radi naplate nenaplaćenog dela potraživanja u celosti. Zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnet je Višem sudu u Kruševcu 28.02.2015. godine, u vreme odlučivanja o zahtevu izvršenje nije bilo sprovedeno, a navedeni izvršni postupak je još uvek u toku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pobijanim rešenjem zahtev predlagača S.P. odbacio, nalazeći da nije nadležan za odlučivanje o njenom zahtevu, dok je zahtev predlagača V.D. odbio kao neosnovan, nalazeći da pravo ovog predlagača u navedenom izvršnom postupku za sada nije povređeno.

Suprotno navodima žalbe predlagača S.P., prvostepeni sud je pravilno odbio da pruži pravnu zaštitu licu koje nije stranka u postupku. Naime, zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 8a Zakona o uređenja sudova, može podneti samo stranka u sudskom postupku, koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u tom postupku. Dakle, samo ono lice o čijim se pravima i obavezama u sudskom postupku odlučuje ima aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. U ovom slučaju, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod brojem I 5924/10 predlagač S.P. je ustupila svoje potraživanje predlagaču V.D., ona nije stranka u ovom postupku i nije ovlašćena za podnošenje zahteva, niti može ostvariti zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u sudskom postupku u kome se više ne odlučuje o njenim pravima i obavezama. Stoga je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda sud pravilno odbio da pruži pravnu zaštitu ovom predlagaču, pri čemu okolnost da sud nije ocenio aktivnu legitimaciju predlagača za podnošenje zahteva (već je pogrešno našao da je apsolutno nenadležan za odlučivanje o zahtevu predlagača), u konkretnom slučaju nije od značaja, imajući u vidu da su pravne posledice po predlagača identične i da predlagač u svakom slučaju ne uživa pravnu zaštitu.

Suprotno navodima žalbe, zahtev predlagača V.D. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u istom predmetu je pravilno odbijen kao neosnovan.

Prvostepeni sud je pravilno zaključio da, kod činjenice da je potraživanje preneto na ovog predlagača 2013. godine, nakon zaključenja ugovora o ustupanju potraživanja sa aneksom od 11.09.2013. godine, a da je sud koji sprovodi izvršenje o tome obavešten podneskom od 25.09.2013. godine, u izvršnom postupku koji nakon ustupanja potraživanja traje jednu godinu i četiri meseca pravo predlagača V.D. nije povređeno. Naime, prilikom ocene da li je predlagaču u nekom sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku treba imati u vidu sve okolnosti slučaja, koje se pre svega odnose na dužinu trajanja i vrstu postupka, postupanje suda, kao i ponašanje predlagača, složenost predmeta i značaj koji predmet postupka ima za predlagača. Predlagač je naknadno, ugovorom o prenosu potraživanja sa aneksom od 2013. godine stupio u prava i obaveze prvobitnog izvršnog poverioca i o tome je nakon zaključenja aneksa obavestio sud, pa pre 2013. godine nije trpeo neizvesnost u pogledu trajanja i ishoda ovog postupka. Iako se u praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom ocene da li je pravo podnosioca u konkretnom predmetu povređeno, po pravilu posmatra celokupna dužina konkretnog postupka ( uključujući i period u kome je u postupku učestvovao pravni prethodniki podnosioca zahteva), Vrhovni kasacioni sud nalazi da se, obzirom na okolnosti slučaja, ovo shvatanje ne može primeniti u ovom slučaju.

Naime, predlagač V.D. nije univerzalni pravni sledbenik S.P., koji u njena prava i obaveze stupa po sili zakona, već se radi o singularnom sukcesoru, koji je na osnovu saglasnosti volja (odnosno ugovora) stupio u prava i obaveze prvobitnog izvršnog poverioca. U ovom slučaju je nakon 15. godina trajanja postupka izvršenja prvobitni poverilac ugovorom prenela preostali, nenaplaćeni deo svog potraživanja na ovog predlagača, pa je u smislu člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kao sticalac prava predlagač V.D. stupio na mesto izvršnog poverioca svojom voljom i, stupajući na mesto ranijeg izvršnog poverioca, kao sticalac je dobrovoljno primio postupak u stanju u kakvom se tada nalazio. Stoga se, po nalaženju ovog suda, prethodni period trajanja postupka od 1998. do 2013. godine ne može uzeti u obzir prilikom ocene da li je ovom predlagaču u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Prvostepeni sud pravilno zaključuje da period od jedne godine i četiri meseca (koliko je postupak trajao nakon što je ovaj predlagač stekao pravo na naplati preostali deo potraživanja), nije nerazumno dug vremenski period niti je okolnost da poverilac nije naplatio svoje potraživanje u ovom periodu sama po sebi dovoljna da bi se utvrdila odgovornost suda za kašnjenje u izvršenju i da bi se utvrdilo postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako se u konkretnom slučaju radi o izvršnom postupku, za koji je zakonom propisana hitnost u postupanju, izvršenje se sprovodi na predlog stranke i stoga tok postupka ne zavisi samo od aktivnosti i delotvornosti preduzetih procesnih radnji od strane suda, već i od ponašanja stranaka i drugih učesnika u postupku. Vrhovni kasacioni sud nalazi da, kada su stranke u izvršnom postupku fizička lica ili pravna lica koja nisu pod kontrolom države, odnosno kada nijedna od strana u sporu nije vlast ili državni organ, uloga suda je da preduzme ono što se može razumno očekivati da bi se izvršenje sprovelo i da bi se poveriocu „pomoglo“ da ostvari svoje potraživanje, ali ne i da garantuje izvršenje u svakom konkretnom predmetu (stav izražen u presudi ESLJP Fuklev v. Ukraine, Petrović protiv Srbije). U situaciji kada izvršenje nije bilo moguće sprovesti zbog insolventnosti izvršnog dužnika ili objektivne nemogućnosti da se unovči postojeća imovina koja je predmet izvršenja, a poverilac nije dostavio nove predloge u pogledu daljeg postupanja suda, prvostepeni sud je pravilno ocenio da u konkretnom slučaju, u postupku izvršenja sprovedenom nakon što je predlagač obavestio sud da stupa u prava i obaveze prethodnog izvršnog poverioca, nema propusta suda koji su doprineli trajanju postupka, pa je zahtev predlagača pravilno odbio kao neosnovan. Za svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne i potpune razloge, koje kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Osim toga, preostali nenaplaćeni iznos potraživanja od 3.642,75 evra upućuje na zaključak da ovaj postupak nije takvog karaktera da ukazuje na to da je predlagač pretrpeo značajniji gubitak zbog dužine trajanja ovog postupka.

Imajući u vidu uspeh predlagača u žalbenom postupku, kao i ishod celokupnog postupka, predlagači u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, nemaju pravo na naknadu troškova ovog postupka.

Iz navedenih razloga, primenom člana 401. tačka 2. i 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.