Smatra da je apelacioni sud neprimereno pokušao da opravda postupanje prvostepenog suda umesto da ga dosuđivanjem adekvatne naknade podnosiocima zahteva sankcioniše. Osporava i odluku o troškovima, smatrajući da mu isti moraju biti dosuđeni kao ustavnu žalbu jer je inicijalni akt i pisan kao ustavna žalba, pa predlaže da se u tom smislu preinači i rešenje o dosuđenju pravične naknade i odluka o troškovima.

Postupajući na osnovu člana 8b Zakona o uređenju sudova po žalbi predlagača na rešenje Privrednog apelacionog suda R4 P br.113/14 od 06.10.2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da žalba nije osnovana.

Predlagač je preko punomoćnika 18.03.2013. godine, Ustavnom sudu Republike Srbije podneo ustavnu žalbu zahtevajući da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu P br.268/11, a s obzirom na njegovo petnaestogodišnje trajanje. Predloženo je i da se naloži prvostepenom sudu da u što kraćem roku okonča navedeni postupak. Predlagači su tražili naknadu od 500.000,00 dinara po osobi, odnosno svakom od predlagača sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

Odlučujući o podnetom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Privredni apelacioni sud je izvršio uvid u spise predmeta prvostepenog suda i utvrdio da je tužba podneta Trećem opštinskom sudu u Beogradu 02.03.1998. godine, pred kojim se postupak vodio pod brojem 94/98, da je u tom predmetu doneta jedna presuda koju je doneo Treći opštinski sud pod brojem 94/98 19.09.2001. godine, da je potom postupak u istom predmetu prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim Robne kuće Beograd dana 22.10.2004. godine, a da do podnošenja ustavne žalbe postupak nije pravnosnažno okončan.

Ceneći ceo tok postupka i sve okolnosti i kriterijume za ocenu postupanja u razumnom roku Privredni apelacioni sud je utvrdio da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku što i konstatuje prvim stavom pobijanog rešenja.

Sud posebno ceni činjenicu da je reč o radnom sporu koji je po svojoj prirodi predstavlja posebno hitan ustupak, da je postupak još uvek u toku jer o svim zahtevima nije doneta pravnosnažna odluka, a da je do dana izvršenog uvida i ocene osnovanosti zahteva proteklo više od 16 godina. Imajući u vidu ove okolnosti, Privredni apelacioni sud pravilno zaključuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ispitujući kriterijume Privredni apelacioni sud nalazi da se radi o relativno jednostavnom postupku koji je usložnjen činjenicom da se na strani tužioca osim predlagača nalazilo više desetina fizičkih lica što u procesnom smislu usložnjava postupak i prouzrokuje njegovo duže vremensko trajanje. Sud je takođe posebno cenio i činjenicu da je o glavnom zahtevu tužioca odnosno ovde predlagača, davno doneta odluka odnosno da je pravo na glavno potraživanje rešeno odlukom Trećeg opštinskog suda od 19.09.2001. godine, te da je među strankama ostalo sporno samo pravo tužioca na traženu zateznu kamatu za period od 27.02.1998. godine do 23.07.2002. godine. Činjenicu da je u navedenom sporu ostalo nerešeno samo sporno pitanje kamate kao sporednog potraživanja tužioca dok je o glavnom potraživanju davno doneta odluka, prouzrokuje pravilan zaključak suda da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ali istovremeno i utiče na visinu odmerene pravične naknade.

Imajući u vidu sve navedeno, Privredni apelacioni sud konstatuje da se radi o zahtevu posebne hitnosti s obzirom da je u pitanju radni spor, ali da je suštinski davno odlučeno o glavnom potraživanju te da je ostao predmet rasprave samo sporedno potraživanje zatezne kamate koje nije od vitalnog i egzistencijalnog značaja za predlagača.

Navedeni deo odluke nije žalbom osporen, mada podnosioci žalbe spore neke od zaključaka prvostepenog suda u pogledu složenosti postupka i elemenata koji ukazuju na složenost postupka.

Imajući u vidu da u situaciji kada je utvrđeno da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku sud može dosuditi primerenu novčanu naknadu podnosiocu zahteva, a ceneći da je primerena naknada ona koja pruža satisfakciju i zadovoljenje predlagača, polazeći od njegovog trpljenja i neizvesnosti kojoj je bio izložen zbog trajanja postupka koji je prevazišao razumni rok, pravilno prema stanovištu ovoga suda Privredni apelacioni sud odmerava naknadu u dosuđenom iznosu ceneći da, pravilno Privredni apelacioni sud odbija da odredi pravičnu naknadu podnosiocu zahteva za iznos iznad odmerenog stavom tri odluke, nalazeći da nema zakonskih razloga za dosuđenje naknade više od dosuđenog iznosa. Stoga je isti potrebno odbiti.

Pravilno pritom zaključuje Privredni apelacioni sud kao prvostepeni sud da se dosuđenim iznosom pravične naknade postiže satisfakcija i zadovoljenje predlagača te da dosuđeni iznosi ne mogu biti u skladu sa odlukama suda u Strazburu već moraju biti primerene ekonomskim mogućnostima zemlje i socijalnim prilikama u Republici Srbiji kao i stepenu privrednog i društvenog razvoja Republike Srbije.

Iz navedenih razloga, žalbeni navodi kojima se osporava visina dosuđene primerene naknade za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nisu osnovani.

Nisu takođe osnovani žalbeni navodi kojima se zahteva naknada troškova kao u postupku po ustavnoj žalbi, s obzirom da je početkom primene citiranih odredaba Zakona o uređenju sudova, ustavna žalba postala zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, za koji postupak je predviđena shodna primena odredaba Zakona o vanparničnom postupku, pa se i troškovi istog postupka odmeravaju odnosno utvrđuju u skladu sa istim propisom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci rešenja na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 294. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11).

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.