Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da revizije nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a druge bitne povrede odredaba ZPP se u revizijama ne ističu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je napisao tekst pod naslovom ''...'' i ''...'', koji je objavljen u elektronskom (internet) izdanju časopisa ''BB'', dana ... . godine. Predmetni tekst je po mišljenju prvostepenog suda, sadržanih u naslovljenih 10 zabluda sa različitim ocenama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i ponašanja pojedinih članova LBGT populacije pri održavanju parade ponosa, a posebno u tekstu po nazivom: treća zabluda gde se navodi'' zakon služi za zaštitu slabijih u porodici. Ne, on služi za zaštitu žena bez obzira da li su jake ili slabe, voljene ili nevoljene, nervozne, musičave ili dobro raspoložene, da li imaju ljubavnika ili ne, da li zarađuju ili su izdržavane, da li su u brak unele neku imovinu ili su se uselile u muževljev stan itd. Da zakon služi za zaštitu slabijih onda bi valjda barem pomenuo decu koja su najslabiji i najranjiviji da nasilje u porodici ili stare roditelje''; u delu teksta, sedma zabluda: ''zakon će pomoći našim porodicama. Ovo je možda i najveća zabluda koja prati zakon. Upravo suprotno. Zakon će potpešiti da se porodice rasturaju i raspdaju time što ohrabruju one koji se osećaju uplašeno da prijave taj strah policiji koja će za njihov račun da rasturi porodicu tako što će muškarca odstraniti iz kuće, a zatim mu i zabraniti da razgovara sa ženom i decom''; u delu teksta deseta zabluda: ''možda su za porast obima nasilja u porodici (delimično ili pretežno) zaslužni i državna sankcija manično prikazivanje tzv. rialiti šou programa na televizijskim kanalima sa nacionalnom pokrivenošću u kojima se najneposrednije podstiču akti nasiljima u odnosima među ljudima koji žive u istom domaćinstvu ili policijska zaštita svečanom šetnjom homoseksualaca na gradskim ulicama kojom prilikom se otvoreno slavi primitivna nasilnička, prizemna, ogoljena i prostačka seksualnost? Da li će sprečavanje ili tačnije rečeno, ove dve slobodno se može reći nevredne pojave od njih stvorilo poželjne obrasce ponašanja u sudskom društvu? O ispravnosti ovog objašnjenja porasta obima nasilja u porodici može da se raspravlja, ali je svakako lakše optužiti od njega svakog muškarca glavu porodice nego zabraniti najisplativije programske sadržaje komercijalnih emitera televizijskog programa ili se suprotstaviti homoseksualnom lobiju u međunarodnoj diplomatiji i njima inspirisanom domaćom kvazi elitom''. Tuženi je isticao da je kroz sadržinu teksta izneo vrednosni sud o kvalitetu naznačenog zakona i da cilj teksta nije bio da se diskriminišu polovi niti vređa populacija druge seksualne orijentacije.

Pri ovako utvrđenim činjenicama, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac na osnovu ovakvog sadržaja teksta izvršio čin diskriminacije jer takav tekst vređa dostojanstvo i podstiče diskriminaciju.

Ovo iz razloga što je (imajući u vidu odredbe čl. 15, 21, 46, 48, 68. Ustava Republike Srbije, odredbu člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i odredbu člana 2. stav 1, člana 4. stav 1, čl. 8, 9, 11, 12, 20, 21. i 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije) u predmetnom tekstu tuženi izrazio ideje i stavove koji su uznemirujući i ponižavajući. Istima se vređa dostojanstvo i podstiče diskriminacija i mržnja protiv dve grupe lica i to samo zbog njihovog ličnog svojstva i to u konkretnom slučaju – žena, odnosno pripadnica ženskog pola, kao i pripadnica homoseksualne orijentacije. Pri tome, prvostepeni sud posebno nalazi da tuženi, navodima iz teksta označenih kao 3, 7. i 10. zabluda, zagovara šire stereotipe o patrijahalnom organizovanju porodice, prema kom načelu porodice jeste muškarac čime se u neravnopravan položaj stavljaju žene. Na takav način objavljenim navodima tuženi je javno zagovarao društvene obrasce ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova odnosno stereotipnih uloga polova. Po mišljenju prvostepenog suda citiranim navodima tuženi zapravo na određeni način proziva žene zbog toga što su prijavile policiji da se osećaju uplašeno, te takvi navodi tuženog ukazuju na žene kao na one koje će svojim obraćanjem policiji biti odgovorne za raspad porodice i odstranjivanjem muškaraca iz kuće, a što su sve stavovi koji su uvredljivi i vređaju dostojanstvo pripadnika ženskog pola i stvaraju uvredljivo i neprijateljsko okruženje za sve pripadnice ženskog pola jer se na izvestan način na njih ukazuje kao na krivce za raspad porodice, a koje su zaštićene predmetnim zakonom bez obzira na to da li su jake ili slabe, voljene ili nevoljene, nervozne, mušičave ili dobro raspoložene da li imaju ljubavnika ili ne, da li zarađuju ili su izdržavane, da li su u brak unele neku imovinu ili su se uselile u muževljev stan itd. Dalje, prvostepeni sud nalazi da komentarišući paradu ponosa, tuženi je u tekstu upotrebio prideve ''primitivna, nasilnička, ogoljena i prostačka'' pri čemu se misli na seksualnost homoseksualaca gde na takav način to iznošenje mišljenja predstavlja uvredljivo ponižavajuće postupanje odnosno kazivanje, a time i i povredu dostojanstva grupe na osnovu njihovog ličnog svojstva – seksualne orijentacije. Ovako izraženi stavovi vređaju dostojanstvo pripadnika homoseksualne orijentacije i stvaraju uvredljivo neprijateljsko okruženje. Pri tome, prvostepeni sud nije prihvatio navode tuženog da je na taj način on samo kritikovao otvoreno slavljenje svake seksualnosti na ulici, a da se pod izrazom ''sloboda izražavanja'' ne može smatrati da je napisani i objavljen tekst tuženog u skladu sa pravom o slobodi izražavanja i da se to ne uklapa u javni vrednosni sud koji tuženi tvrdi da je izneo u spornom tekstu o ženama i LGBT populaciji jer taj tekst praktično podržava predrasude prema ovim društvenim grupama.

Drugostepeni sud je zauzeo drugačije stanovište od prvostepenog suda nalazeći da za primenu testa diskriminacije potrebno je da za učinjeno razlikovanje, tj. nejednako postupanje, postoji objektivno i razumno opravdanje, a da li postoji takvo opravdanje procenjuje se po tome da li se učinjenim razlikovanjem težilo legitimnom cilju i ako takav cilj postoji da li postoji odnos srazmernosti (proporcionalnosti između učinjenog razlikovanja i cilja kome se težilo). Dakle, da bi diskriminacija postojala pre svega mora da se učini razlikovanje tj. nejednako postupanje između određenih grupa. Prema članu 6. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoriji sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljene u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljene u nepovoljniji položaj. Imajući u vidu navode iz odeljka 3, 7. i 10 prvostepeni sud nalazi da (u odeljku ''treća zabluda'') tuženi nije pravio činjeničnu razliku da je poželjno napraviti određenu selekciju između žena kada je u pitanju zaštit žena od nasilja u porodici, kako to interpretira prvostepeni sud, već je sugerisao da Zakon o sprečavanju nasilja u porodici bezuslovno služi za zaštitu žena bez obzira na njihove osobine, a ne za zaštitu slabijih u porodici. Tuženi ima pravo da iznese svoj stav i gledište o sadržini navedenog zakona a činjenica da je tuženi obrazlaganjem svog stava koristio oštrije reči ne podrazumeva samo po sebi da je diskriminisao ženski pol. Vezano za odeljak sedam tuženi implicira da su najčešće uplašene žene te koje vrše prijavljivanje u policiji i to ne znači da to automatski predstavlja i diskriminaciju u odnosu na suprotan pol. U odeljku 10 tuženi jeste razmatrao uticaj organizovanih šetnji LGBT na porast obima nasilja u porodici i smatra da se na tim šetnjama na gradskim ulicama otvoreno slavi seksualnost što znači da se navedena izjava odnosi na manifestaciju seksualnosti prilikom javne šetnje, a ne na njihovo seksualno opredeljenje. Tuženi se nije bavio pitanjima razlike između polova ili između ljudi različite seksualne opredeljenosti već navedene grupe pomenute samo u kontekstu svrsishodosti Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Pri tome drugostepeni sud zaključuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je isto primenio na činjenice koje je utvrdio posmatrajući pojedine rečenice u tekstu tuženog van konteksta celog teksta. U toj pravnoj situaciji nije moguće čak ni primeniti pomenuti test diskriminacije jer tekst koji je objavio tuženi ne predstavlja činjenične navode o razlikama između žena i muškaraca između heteroseksualno i homoseksualno opredeljenih ljudi koji bi mogli prouzrokovati određene posledice. Tekst tuženog ne preporučuje da se postupa diskriminatorno prema ženama ili LGBT pripadnicima, ne poziva se na nasilje i podstiče mržnja, niti sadrži činjenične tvrdnje, već ti navodi sadrže lični vrednosni sud autora zbog čega se ne mogu smatrati diskriminatornim. Takođe, ne može se smatrati da predmetni tekst predstavlja govor mržnje ili poziv na nasilje uperen protiv žena i pripadnika LGBT jer nije objavljen u napetom socijalnom ambijentu. Činjenica utvrđivanja i isticanja broja žrtava ženskog pola u 2017. godini i u prethodnim godinama predstavljaju statističke podatke koji su dostupni u svakom vremenu i zbog toga same za sebe ne znače da je u vreme objavljivanja teksta bila posebna napeta društvena situacija. Prema članu 46. Ustava Republike Srbije propisano je da je zajemčena sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom i na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti (kako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog mnjenja, javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti RS. S druge strane član 10. stav 1. Evropske konvencije propisuje slobodu izražavanja a ta sloboda u sebi uključuje i posedovanje sopstvenog mišljenja, primanja i saopštanjava informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ta sloboda se može ograničiti zbog zaštite ugleda i prava drugih sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. Sloboda izražavanja u sebe uključuje i posedovanje sopstvenog mišljenja, slobodu saopštavanja informacija i ideja i slobode primanja informacija i ideja. Sloboda izražavanja počiva na slobodi mišljenja. Tuženi je izneo svoj lični sud o pojavama a nije iznosio činjenice, a razlika je u tome što samo činjenice podležu ispitivanju tačnosti, dok vrednosti sudovi ne podležu. Navedeno znači da se ne može svako negativno vrednovanje određene društvene pojave u formi vrednosnog suda smatrati diskriminacijom i da se u konkretnom slučaju opšte ne raspravlja o istinitosti vrednosnog suda tuženog jer se ne radi o činjeničnim navodima. Tuženi je smeo i mogao i javno da iznese svoj vrednosni sud o predmetnoj temi jer to predstavlja slobodu izražavanja, koja je neophodna za opstanak i razvoj demokratskog društva i koja ne može predstavljati diskriminaciju samo zbog oštro upotrebljenih reči. Ukoliko bi se svako iznošenje stavova o manifestacijama LGBT pripadnika na oštriji način unapred smatralo diskriminacijom, društvo bi bilo obeshrabreno da učestvuje u javnoj raspravi o pitanjima koji se tiču zajednice života. Ukoliko bi se nekome zabranilo iznoše vrednosnog suda o određenoj temi, to bi predstavljalo mešanje u pravo na slobodu izražavanja i povredu člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Iznošenje stavova i mišljenja o pitanjima koja su razmatrana u spornom tekstu tuženog nije zabranjeno zakonom. Iznošenjem svog stava u naznačenom tekstu nije narušen ugled dostojanstva ni žena ni LGBT pripadnika jer se radi samo o ličnom vrednosnom sudu tuženog a ne o iznošenju istinitih ili neistinitih tvrdnji. Drugostepeni sud ceni i činjenicu da je neprihvatljivo da tuženi kao profesor snosi veću društvenu odgovornost jer bi se odatle izveo zaključak da postoji diskriminacija ukoliko neko nije profesor, te da je zanimanje tuženog bitno za odlučivanje o tužbenom zahtevu. Shodno tome, na osnovu člana 394. stav 4. ZPP drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovoj pravnoj stvari na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene odluke pravilno primenio materijalno pravo. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da u stavovima koje je tuženi izneo u spornom tekstu isti nije vređao pripadnike drugog pola ili pripadnike druge seksualne orijentacije. Isti je izneo svoj vrednosni sud o kvalitetu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, a pri čemu je kritikovao manifestaciju seksualnosti LGBT grupe koja je bila izražena prilikom javne šetnje LGBT pripadnika prilikom održane parade. Pravilno zaključuje drugostepeni sud (analizom teksta) da se u objavljenom tekstu nije bavio pitanjima razlike između polova ili između ljudi različite seksualne opredeljenosti već se bavio kontekstom svrsishodnosti Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na činjenice koje je utvrdio posmatrajući pojedine rečenice u tekstu tuženog van konteksta celog teksta što prvostepeni sud nije trebalo da učini. Ceo tekst se mora posmatrati u kontekstu i cilju kojem se stremi navođenju određenih vrednosnih sudova u tom tekstu. Očigledno je da cilj tuženog, iznošenjem određenog vrednosnog suda, nije bio u nameri vređanja pripadnika drugog pola niti pripadnika druge seksualne orijentacije, već iznošenje vrednosnog suda.

Demokratsko društvo podrazumeva i slobodu iznošenja vrednosnog suda. U suprotnom ne bi imalo ni prave demokratije. Naravno, iznošenjem vrednosnog suda ne može se vređati određeno lice ili određena populacija niti se može narušavati nečiji ugled i dostojanstvo. Ali, ako bi se ograničilo pravo da neko iznese svoj vrednosni sud o nekoj pojavi, zakonskom tekstu i sl, onda bi bila dovedena u pitanje i demokratija i osnovni principi tolerancije zajedničkog življenja i saradnje.

Iznošenjem svog vrednosnog sud, u konkretnom slučaju, tuženi nije izašao izvan konteksta člana 10. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 46. Ustava.

Ocenjujući navode revizija, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na pravilnoj oceni utvrđenih činjenica i pravilnoj primeni materijalnog prava. Pravno stanovište koje iznosi apelacioni sud u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Revizijski navodi da je drugostepeni sud prihvatio diskriminatorski govor tuženog kao legitiman, te da ovakva presuda apelacionog suda ne sme da ostane deo pravnog poretka RS niti referenca budućim slučajevima borbe protiv diskriminacije je neprihvatljiv. Šta više može se smatrati posebnim oblikom pritiska na sud. Sud nije ustanovljen da sudi po nečijem nalogu (pa ma ko on bio) već da utvrđuje činjenice i vrši njihovu ocenu u smislu zauzimanja pravnog stanovišta i pravilne primene zakonskih propisa. Ta ocena mora biti zasnovana na objektivnim kriterijumima jer lična (subjektivna) preostetljivost ne može biti osnov za usvajanje ovakvih zahteva. Time bi se eliminisala pozitivna kritika nečega – naravno koja kritika ne sme da bude u cilju uznemiravanja, ponižavanja ili diskriminacije, niti izazivanja mržnje. U tom smislu ne odstupa ni stav VKS izražen u odluci Rev 1855/2017 od 30.06.2017. godine (na koju se poziva tužilac), a u smislu da granice prihvatljive kritike u određenim situacijama jesu široke ali ni tad nisu apsolutne što znači da pravo na kritiku nije neograničeno. Shodno tome ograničenje pozitivne kritike mora biti omeđeno pozitivnim kritikama.

Neprihvatljivi su revizijski navodi da je tuženi u spornom tekstu izneo negativan vrednosni sud o ženskom polu, paradi ponosa i LGBT jer to u objavljenom tekstu ne stoji. Tuženi je izneo vrednosni sud o kvalitetu zakonskog rešenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i nedoličnog ponašanja određenih članova LGBT populacije prilikom održavanja parade ponosa. Objektivnom procenom čitaoca može se zaključiti da je sadržina teksta usmerena ka tom cilju, a ne ka vređanju pripadnika suprotnog pola, određene populacije i pripadnika druge seksualne orijentacije, pa se suprotne tvrdnje iz navoda revizije ne mogu uzeti kao prihvatljive. Dalje, citiranje stavova Vrhovnog kasacionog suda iznetih u odluci Rev 1855/2017 od 30.05.2018. godine, ne mogu u svemu biti primenjivi na ovu situaciju jer je činjenično stanje u tom predmetu bitno drugačije a naznačeni stav VKS je iznet upravo vezano za takvo činjenično stanje. Ni ostali navodi iz revizija nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Iz napred iznetih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić