Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tužene VV ..., čiji su punomoćnici Predrag Brajković i Nevena Veselinović, advokati iz ..., radi raskida ugovora, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1781/16 od 01.09.2016. godine, u sednici održanoj dana 21.06.2018. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužene, UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1781/16 od 01.09.2016. godine i Višeg suda u Novom Sadu P 27/2015 od 11.02.2016. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1781/16 od 01.09.2016. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 27/2015 od 11.02.2016. godine, a odbijeni zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka. Ovom prvostepenom presudom je usvojen (primarni) tužbeni zahtev tužilaca i raskinut je ugovor o dugoročnom stambenom kreditu zaključen dana 05.09.2008. godine između tužilaca i tužene pod brojem ..., usled bitno promenjenih okolnosti. Tužena je obavezana da tužiocima na ime troškova postupka isplati 256.650,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju (sa neblagovremenom dopunom) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju i zahtevali naknadu troškova sastava ovog odgovora.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava, usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja je revidentovo opisno pozivanje na bitnu povredu postupka iz tačke 12. citirane zakonske odredbe jer se iz ovog razloga revizija ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su kao korisnici, sa tuženom bankom zaključili 05.09.2008. godine ugovor o dugoročnom stambenom kreditu pod brojem ..., kojim im je banka odobrila dugoročni stambeni kredit u iznosu od 145.050,00 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan puštanja kredita u korišćenje. Pored ostalog, u članu 2. ugovora je navedeno da se kredit odobrava na rok od 270 meseci i da prvi anuitet dospeva 31.10.2008. godine a poslednji 31.03.2013. godine. Članom 3. je predviđeno da na iznos sredstava odobrenog kredita banka obračunava kamatu po nominalnoj kamatnoj stopi koja u momentu zaključenja ovog ugovora iznosi 4,95% na godišnjem nivou i efektivnom kamatom koja u momentu zaključenja ugovora iznosi 5,50% na godišnjem nivou, a ugovorne strane su saglasne da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnicima kredita menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija banke, bez zaključenja posebnog aneksa. U članu 4. je navedeno da se otplata vrši u mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu banke na dan plaćanja anuiteta, a prema planu otplate kredita koji čini sastavni deo ugovora i da mesečni anuitet dospeva za plaćanje poslednjeg dana u mesecu, a visina mesečnog anuiteta je promenljiva u skladu sa članom 3. st.1. i 2. Članom 6. ugovora je navedeno da korisnici kredita mogu, samo jedanput u toku perioda otplate kredita, banci podneti zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u evru. Banka će konverziju izvršiti u skladu sa poslovnom politikom koja bude važila u trenutku podnošenja zahteva za konverziju, a korisnici se obavezuju da na ime ove usluge plate naknadu predviđenu kamatnim stopama i naknadama na kredite banke i to na preostali iznos glavnice. Banka i korisnici su saglasni da će banka na bazi zahteva korisnika, bez zaključenja posebnog aneksa ovog ugovora, preostali iznos iz glavnice iskazati u evru i korisnicima dostaviti novi plan otplate kredita.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je nivo apresijacije CHF u odnosu na evro u periodu od dana potpisivanja ugovora (05.09.2008. godine) do dana veštačenja (29.10.2015. godine), iznosi 1,46 što znači da je kurs CHF povećan za 46% više u odnosu na rast evra u istom periodu. Nivo depresijacije RSD u odnosu na evro u istom periodu iznosi 1,57% što znači da je RSD deplasiran za 57% u odnosu na evro. Ugovoreni iznos kredita je 145.050 CHF pa je na dan puštanja kredita u tečaj 09.09.2008. godine iznosio 6.966.113,28 dinara ili 90.889,22 evra. Tužioci su po navedenom ugovoru o kreditu trebali da vrate tuženoj ukupan iznos od 190.747,50 CHF (sa kamatama i provizijom banke) ili prema srednjem kursu na dan puštanja kredita u tečaj 9.160.763,13 dinara. Takođe je utvrđeno da su tužioci do dana veštačenja po osnovu kredita isplatili tuženom ukupno 6.325.553,16 dinara ili 73.785,27 CHF ili 58.232,60 evra. Stanje duga tužilaca na dan veštačenja iznosi 12.957.139,88 dinara, odnosno 116.961,53 CHF ili 107.728,93 evra.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan primarni tužbeni zahtev jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za raskid predmetnog ugovora o dugoročnom kreditu zbog promenjenih okolnosti, na osnovu člana 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) u vezi članova 135. i 15. istog zakona. Ovo iz razloga što je nakon zaključenja ugovora došlo do enormnog skoka valute švajcarskog franka nezavisno od volje ugovorača, usled čega je visina njihove novčane obaveze kao korisnika kredita u toj meri uvećana da to ne samo da otežava ispunjenje njihove ugovorne obaveze, već dovodi u pitanje i svrhu ovog ugovora.

S obzirom da je usvojio primarni tužbeni zahtev za raskid ugovora, prvostepeni sud nije odlučivao o eventualnom tužbenom zahtevu kojim su tužioci tražili utvrđenje ništavosti konkretnih ugovornih odredbi i njihovu izmenu na način da se kredit (ubuduće) otplaćuje u evrima u odgovarajućoj dinarskoj protivvrednosti.

Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio izloženu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, s tim što smatra da nije reč o normalnom riziku ugovaranja jer je usled velikog skoka kursa CHF u odnosu na RSD kao promenjene okolnosti koju korisnici kredita sa prosečnom pažnjom nisu mogli očekivati i pretpostaviti, visina njihove novčane obaveze u vraćanju kredita postala velika, čime je narušeno načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO.

Vodeći takođe računa o okolnostima koji su od značaja za donošenje odluke o ispunjenosti uslova za raskid ugovora, a naročito o cilju ugovora i normalnom riziku kod ovakvog ugovora u smislu člana 135. ZOO, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da zbog apresijacije od 46% švajcaskog franka u odnosu na evro u relevantnom periodu od dana zaključenja ugovora o kreditu do dana veštačenja, ugovor više ne odgovara interesima i očekivanjima korisnika kredita jer su posle njegovog zaključenja nastupile okolnosti zbog kojih se za njih ne može ostvariti svrha ovog ugovora.

Nije sporno da je zaključen punovažni ugovor o stambenom kreditu sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima zaključenim na osnovu članova 1065. i 1066. u vezi člana 395. ZOO i člana 25. stav 1. u vezi člana 2. tačka 24. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, broj 62/06).

Međutim, osnovano se u reviziji tužene ističe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno jer je u konkretnom slučaju izostala ocena pretpostavki za izmenu ugovora iz člana 133. stav 4. ZOO kojim je propisano da se ugovor neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene. S tim u vezi napominje se da je članom 6. navedenog ugovora o stambenom kreditu zaključenog 05.09.2008. godine, bila propisana mogućnost za korisnike kredita da u toku perioda otplate kredita podnesu banci zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u evru i da u tom smislu banka izvrši konverziju preostalog iznosa glavnice u evro, u skladu sa svojom poslovnom politikom koja bude važila u trenutku podnošenja zahteva za konverziju. Nižestepeni sudovi se uopšte nisu bavili ovim pitanjem, pa nije utvrđeno da li su se tužioci obraćali tuženoj banci sa takvim zahtevom (za izmenu svoje ugovorne obaveze konverzijom preostalog iznosa glavnice u evro) u smislu člana 6. navedenog ugovora o kreditu, a u kom smislu su ustvari i postavili svoj eventualni tužbeni zahtev. Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi da li su se tužioci kao korisnici kredita koristili ovom mogućnošću i ako nisu, koji su razlozi za to.

Pored toga, ovakva obaveza, odnosno dužnost banke: da kredit indeksiran u švajcarskim francima i drugoj stranoj valuti konvertuje u kredit indeksiran u evro, po kursu i na način predviđen ovom odlukom, propisana je i Odlukom Narodne banke Srbije o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti („Službeni glasnik RS“, br.21/15 i 51/2015) donetom 24.02.2015. godine. Tačkom 3. ove odluke propisana je dužnost i obaveza banke (za ugovore o kreditu koji su zaključeni pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) da korisnicima stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, najkasnije 30 dana od dana stupanja na snagu ove odluke, ponudi četiri konkretno navedena modela zaključenja aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate kredita. Zbog toga će prvostepeni sud takođe utvrditi da li je tužena banka dostavila tužiocima ponudu za zaključenje aneksa ugovora o kreditu u smislu odredbi citirane Odluke.

Takođe se za sada ne može prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da se isključivo iz razloga enormne apresijacije CHF u odnosu na evro nastale posle zaključenja ugovora o kreditu, ne može ostvariti svrha ugovora i da bi zato bilo nepravično održati ga na snazi, s obzirom da su propustili da cene pretpostavke iz člana 133. stav 2. ZOO, kojim je propisano da raskid ugovora ne može zahtevati strana koja se poziva na promenjene okolnosti, a koja je bila dužna da ih uzme u obzir u vreme zaključenja ugovora ili ih je mogla izbeći.

S tim u vezi neophodno je utvrditi sve okolnosti u vezi zaključenja ugovora, odnosno da li su korisnici kredita valjano razumeli sadržinu ugovornih odredbi i da li su mogli da u punoj meri ocene ekonomske posledice zaključenja ugovora o švajcarskim francima, odnosno taj devizni rizik. Zbog toga je potrebno utvrditi i koje su profesije korisnici kredita jer je ta činjenica od značaja za primenu načela savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO.

Načelo savesnosti i poštenja podrazumeva pravo na informisanje i na dužnost obaveštavanja, što je ugrađeno u pravila iz Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ broj 79/2005). Članovima 3, 17. i 46. ovog zakona propisano je pravo potrošača da bude informisan (što podrazumeva raspolaganje činjenicama od značaja za pravilan izbor) a ta informacija mora biti jasna, potpuna i nedvosmislena.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi bitne činjenice na koje je ukazano ovom odlukom i potom oceniti od kakvog su one pravnog značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci ove odluke.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić