U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri Narodnom odboru Sreza Niš od 20.04.1961. godine izvršena je nacionalizacija poslovnog prostora – lokala u ... u ulici ... ..., izuzimanjem istog iz svojine dotadašnjih vlasnika i konstituisanjem društvene svojine na njemu. Rešenjem Skupštine opštine Niš od 18.03.1965. godine predmetni poslovni prostor je iz društvene svojine prenet na pravnog prethodnika tuženog AA – Trgovinsko preduzeće VV iz ... uz naknadu. Rešenjem Opštinskog suda u Nišu od 02.09.2004. godine dozvoljena je uknjižba prava korišćenja na predmetnoj nepokretnosti u korist pravnog sledbenika TP VV iz ..., preduzeća GG iz ... . Nakon toga rešenjem Opštinskog suda u Nišu dozvoljena je uknjižba prava korišćenja na predmetnom poslovnom prostoru u korist preduzeća AA po osnovu spajanja uz pripajanje pravnog prethodnika Trgovinskog preduzeća GG iz ... u AA iz ... . Iza toga je rešenjem Opštinskog suda u Nišu od 19.01.2009. godine dozvoljena uknjižba prava vlasništva na predmetnom lokalu po osnovu spajanja uz pripajanje Trgovinskog preduzeća GG u AA u korist tuženog preduzeća AA. Ugovorom o kupoprodaji od 17.12.2010. godine, koji je zaključen između tuženog preduzeća AA kao prodavca i tuženog preduzeća za trgovinu BB ... kao kupca, koji je overen kod Osnovnog suda u Nišu pod Ov I ... sporni poslovni prostor preduzeće AA je prodalo preduzeću BB.

Tužilja u ovoj parnici smatra da je ugovor o kupoprodaji između tuženih, a u odnosu na sporni poslovni prostor – lokal ništav zbog toga što preduzeće AA nije bilo vlasnik nego korisnik spornog poslovnog prostora te da ga otuda nije moglo otuđiti tuženom preduzeću BB. Međutim, nižestepeni sudovi nalaze da preduzeće AA u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji jeste bilo vlasnik predmetnog poslovnog prostora te da je otuda i isti moglo da prenese na preduzeće BB kao novog vlasnika, zbog čega predmetni ugovor nije ništav, pa je tužbeni zahtev kao neosnovan odbijen.

Nacionalizacijom spornog poslovnog prostora 1961. godine isti je prešao u društvenu svojinu po članu 8. stav 1. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (''Službeni list FNRJ'' 52/58), a rešenjem Skupštine opštine Niš od 18.03.1965. godine kojim je isti prenet preduzeću VV to preduzeće je na njemu steklo pravo trajnog korišćenja kako to i stoji u stavu 5. rešenja Skupštine opštine. Ovaj prenos je izvršen uz naknadu čime je lokal postao i osnovno sredstvo tog preduzeća, a potom i preduzeća GG koje je pravni sledbenik s tim što je pravo trajnog korišćenja i dalje pravo koje proizilazi iz društvene svojine. Zakonom o osnovama promene vlasništva društvenog kapitala (''Službeni list SRJ'' 29/96) uređeni su osnovi promene vlasništva društvenog kapitala u preduzećima i drugim oblicima organizovanja koji raspolažu društvenim kapitalom i utvrđena obaveza procene vrednosti tog kapitala. Polazeći od tog osnovnog zakona, Republički zakon o svojinskoj transformaciji (''Službeni glasnik RS'' 32/97) je propisao da se svojinska transformacija vrši u preduzeću i drugom obliku organizovanja koja raspolaže društvenim i državnim kapitalom u skladu sa Saveznim zakonom koji se uređuje promenom vlasništva društvenog kapitala pod uslovima, na način i po postupku koji je propisan tim zakonom. U skladu sa navedenim propisima preduzeće GG je izvršilo svojinsku transformaciju a što je samo drugi izraz za privatizaciju kako je to kasnije i regulisao Zakon o privatizaciji (''Službeni glasnik RS'' 38/2001) kojim je stavljen van snage Zakon o svojinskoj transformaciji. Dakle, iz pomenutih propisa nesumnjivo proizilazi da se radi o promeni vlasništva društvenog u privatni kapital i da je u konkretnom slučaju u odnosu na preduzeće GG taj postupak sproveden u svemu u skladu sa važećim propisima kako to izričito i stoji u rešenju Ministarstva za privredu i privatizaciju, Direkcije za procenu vrednosti kapitala od 17.04.2001. godine a kako to navode i nižestepeni sudovi. Zakon o privrednim društvima (''Službeni glasnik RS'' 125/04) propisivao je postupak spajanja uz pripajanje privrednih društava, a po tom osnovu u konkretnom slučaju je izvršeno spajanje uz pripajanje preduzeća GG uz preduzeće AA čime je prestalo da postoji preduzeće GG, a spajanje uz pripajanje jeste statusna promena kojom jedno društvo prestaje da postoji prenoseći drugom postojećem društvu celu svoju imovinu i obaveze kako to izričito i propisuje pomenuta zakonska odredba. Na opisani način i sporni poslovni prostor je prešao u svojinu preduzeća AA. Ovde se ne radi o običnoj statusnoj promeni, kako to navodi tužilja u postupku i u reviziji već o statusnoj promeni koje imaju posledicu i u pogledu postojanja društva koje se pripaja, a takođe i u odnosu na njegovu imovinu, a kako je navedeno. Inače, navedeni Zakon o privrednim društvima u članu 13. tačka 11. imovinu društva definiše kao pravo svojine i druga prava koje društvo ima na ulozima ili je steklo poslovanjem, a osnovni kapital društva definiše kao razliku između ukupne vrednosti imovine i ukupnih obaveza društava odnosno ukupne vrednosti udela, odnosno akcija u društvu. Dakle, imovina i kapital društva su neodvojive kategorije pri čemu jedna predstavlja vrednost druge. Samim tim i navodi revizije da je privatizacijom društva ostala društvena svojina na imovini tog istog društva nisu prihvatljivi. Sve navedeno dovodi do zaključka da su pravilno našli nižestepeni sudovi da je preduzeće AA bilo vlasnik spornog poslovnog prostora, te da je samim tim i istim moglo da raspolaže punovažnim ugovorom o kupoprodaji odnosno da ga prenese na tuženo preduzeće BB ... .

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić