Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca – protivtuženog AA, sa prebivalištem u ..., čiji je punomoćnik Dragoslav Bjelić advokat iz ..., protiv tužene – protivtužilje BB iz ..., čiji je punomoćnik Sonja Savkić advokat iz ..., radi uređenja načina održavanja ličnih odnosa roditelja sa detetom i izdržavanja, po tužbi i protivtužbi, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 br. 494/18 od 23.07.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 09.05.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž2 br. 494/18 od 23.07.2018. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 929/13 od 22.12.2017. godine, ispravljena rešenjem od 18.04.2018. godine, potvrđena u prvom, drugom, petom i osmom stavu izreke, kao i u stavu trećem izreke i predmet u ukinutom delu vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 494/18 od 23.07.2018. godine u delu stava prvog izreke koji se odnosi na odluku o privremenoj meri.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 929/13 od 22.12.2017. godine, ispravljenom rešenjem o ispravci od 18.04.2018. godine, stavom prvim izreke, uređen je model održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta VV sa ocem AA po modelu koji je bliže opisan ovim stavom izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan je tužilac - protivtuženi AA da na ime doprinosa za izdržavanje maloletne VV, plaća iznos od 1.000,00 dolara u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, počev od dana podnošenja protivtužbe, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, i to na način i u rokovima bliže navedenim u stavu drugom izreke ove odluke. Stavom trećim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev u delu razlike između dosuđenih 1.000,00 dolara do traženih 1.500,00 dolara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je osnovni tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog AA kojim je tražio da se maloletno dete poveri njemu na samostalno vršenje roditeljskog prava, da se utvrdi model viđanja između majke i deteta, te da se tužena – protivtužilac obaveže da na ime izdržavanja plaća iznos od 30.000,00 dinara na tekući račun tužioca. Stavom petim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog AA, kojim je tražio da se maloletno dete poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, da se uredi model viđanja između maloletnog deteta i oca na način na koji je to bliže opisano ovim stavom izreke, te da se obaveže da na ime doprinosa za izdržavnje svog deteta plaća iznos od 17.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je predlog tužioca –protivtuženog za određivanje privremene mere kojom bi se maloletno dete poverilo njemu na samostalno vršenje roditeljskog prava, uredio model viđanja, te utvrdio iznos doprinosa na ime izdržavanja koji bi bila u obavezi da plaća majka u iznosu od 30.000,00 dinara. Stavom sedmim izreke, određena je privremena mera i obavezan je tužilac –protivtuženi da na ime izdržavanja maloletnog deteta plaća iznos od 776,00 USD u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan isplate, a na način kako je to bliže navedeno ovim stavom izreke, pri čemu je ovom merom izmenjena privremena mera Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 262/10 od 09.11.2010. godine. Stavom osmim izreke, odlučeno je o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 br. 494/18 od 23.07.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 929/13 od 22.12.2017. godine, a koja je ispravljena rešenjem istog suda od 18.04.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovana žalba tužioca i potvređeno je rešenje o ispravci Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 broj 929/13 od 18.04.2018. godine. Stavom trećim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac – protivtuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a iz čije sadržine proizlazi da presudu pobija u delu u kojem nije uspeo u sporu, osim u pogledu odluke o osnovnom tužbenom zahtevu da se dete poveri njemu na samostalno vršenje roditeljskog prava (stav četvrti izreke prvostepene presude). Takav njegov zahtev je, uostalom, već pravnosnažno odbijen u ranijem toku postupka prethodnom prvostepenom presudom koju u tom pogledu nije ni pobijao žalbom, kao što to pravilno konstatuje Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju pobijane odluke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana, osim u delu u kome nije dozvoljena.

Prema stanju u predmetu, u ranijem toku postupka pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2622/10 od 09.11.2011. godine, brak parničnih stranaka je razveden, a maloletno dete VV poverena je tuženoj – majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, model viđanja bliže opisan stavom prvim izreke prvostepene odluke određen je tako da se vodilo računa prvenstveno o životnim okolnostima deteta, a zatim o životnim okolnostima oca, te o tome da konfliktni odnos roditelja i nedostatak stalnosti u kontaktima deteta sa ocem može dovesti do stvaranja osećaja nesigurnosti kod deteta, zbog čega je ugroženo pravo deteta na pravilan rast i razvoj. Kako je i majka - ovde tužena protivtužilac saglasna sa predloženim modelom, određen je model viđanja s pozivom na odredbe članova 6. i 61. Porodičnog zakona, kao i s pozivom na odedbu člana 27. stav 1. Konvencije o pravima deteta. Pored toga, utvrđeno je da je tužilac – protivtuženi ..., da je jedno vreme ostvarivao mesečna primanja u iznosu od oko 6.200,00 američkih dolara, da bi mu kasnije primanja bila smanjena na 4.553,86 američkih dolara, a kasnije i na iznos od 3.131,06 američkih dolara. Tužilac ima izdatke koje iznose oko 2.000,00 američkih dolara mesečno. Sa druge strane, od imovine poseduje plac u ... . Tužena, zajedno sa ćerkom živi u stanu površine 48m2, koji je kupila na kredit sa rokom otplate od 25 godina, pri čemu mesečna rata kredita iznosi 138,00 evra. Troškovi komunalija iznose oko 16.500,00 mesečno, dok porez na stan iznosi 7.000,00 dinara godišnje. Zaposlena je u „GG“ i ima primanja od 120.000,00 dinara i nema dodatnu zaradu. Nema drugu nepokretnost ni automobil, pa je za prevoz na mesečnom nivou potrebno oko 100,00 evra na ime korišćenja taksi usluga. Finansijski joj pomažu sestra i njen zet. Potrebe maloletne VV utvrđene su u iznosu od oko 600,00 do 700,00 evra, odnosno 60.000,00 do 70.000,00 dinara mesečno. Maloletna VV ide na balet koji košta 2.300,00 dinara, 1.500,00 dinara za predstave, 2.600,00 dinara za obnovu kostima kao i 1.500,00 dinara za baletanke. Osim toga, pohađa časove engleskog jezika koje majka plaća 3.000,00 dinara. Za hranu joj je potrebno 200,00 evra, za garderobu 150,00 evra, 50,00 evra za higijenu, zatim za dečje rođendane, bioskope, pozorište potrebno je 150,00 evra. Letovanje sa maloletnom VV košta 500,00 evra, a zimovanje oko 300,00 evra. Što se tiče finansijske pomoći oca, on dva puta godišnje donese nešto od garderobe, dok ne izdvaja novac na ime izdržavanja. Imajući sve navedeno u vidu, a polazeći od odredaba članova 73. i 160. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je doprinos za izdržavanje koji je u obavezi da plaća tužilac – protivtuženi, opredelio u iznosu od 1.000,00 dolara, što u dinarskoj protivvrednosti iznosi 94.944,49 dinara, što je uz doprinos majke od 41.555,50 dinara dovoljno da bi se zadovoljile ukupne potrebe maloletne VV koje su opredeljene na iznos od 136.500,00 dinara.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2 broj 494/18 od 23.07.2018. godine potvrdio prvostepenu presudu, smatrajući da je model viđanja koji je naveden u stavu prvom izreke prvostepene presude u skladu sa okolnostima konkretnog slučaja i u svemu odmeren prema članu 61. stav 1. Porodičnog zakona. U pogledu doprinosa za izdržavanje, drugostepeni sud je konstatovao da je odluka prvostepenog suda i u ovom delu pravilna, a sve s obzirom na utvrđene mesečne potrebe maloletne VV u iznosu od 136.500,00 dinara, te s obzirom na utvrđene imovinske prilike tužioca i tužene.

Revizijom se osnovano osporava pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu koji se odnosi na način održavanja ličnih odnosa tužioca sa maloletnom ćerkom i njegov doprinos izdržavanju deteta.

Prema odredbama članova 61. i 6. Porodičnog zakona, prilikom određivanja modela viđanja između roditelja i deteta sa kojim roditelj ne živi, prvostepeni sud mora voditi računa prevashodno o najboljem interesu deteta. Kada je u pitanju model viđanja, najbolji interes deteta predstavlja pravni standard koji se iscrpljuje utvrđenjem onakvog modela viđanja koji predstavlja stabilnu osnovu za dalji emocionalni i socijalni razvoj maloetnog deteta. Takav model viđanja mora biti, prevashdono, prilagođen potrebama i obavezama deteta, ali i takav da je moguće njegovo sprovođenje imajući u vidu realne životne uslove parničnih stranaka. Takođe, u situaciji nesporno izuzetno narušenih partnerskih odnosa između roditelja, potrebno je da model viđanja, odnosno način održavanja ličnih odnosa između deteta i roditelja sa kojim dete ne živi bude u najvećoj mogućoj meri precizan. Ovo iz razloga da bi u slučaju nesaradnje, mogao biti prinudno izvršen, ali i kako sam model viđanja odnosno njegova nedovoljno precizna sadržina, ne bi poslužila kao razlog za dalje produbljenje konflikata između roditelja, a što bi se nesumnjivo negativno odrazilo na ono što predstavlja najbolji interes deteta.

U konkretnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud smatra da je osnovan revizijski navod tužioca da je drugostepeni sud propustio da ceni žalbene navode tužioca-protivtuženog koji su se odnosili na izostanak utvrđenja mogućnosti za ustanovljenje modela viđanja i njegove realizacije za vreme boravka tužioca u Republici Srbiji, a van zimskog i letnjeg raspusta mal. VV. Naime, određenim modelom viđanja, tužiocu je data mogućnost da otac 15 dana letnjeg raspusta, odnosno 10 dana zimskog raspusta provodi u kontinuitetu sa svojim maloletnim detetom. Međutim, drugostepeni sud je propustio da ceni žalbeni navod i da ispita mogućnost održavanja kontakta maloletnog deteta i njegovog oca u slučajevima kada otac, van perioda zimskog i letnjeg raspusta, boravi u Srbiji. U situaciji kada se predviđa svakodnevni kontakt između deteta i roditelja u intervalu od 10 do 21 čas tokom letnjeg raspusta, odnosno svakodnevni kontakt u intervalu od 10 do 20 časova tokom zimskog raspusta, u pogledu ispitivanja mogućnosti da otac sa detetom održava neposredne lične odnose i van ovih intervala kada dođe u Republiku Srbiju, sud i drugi nadležni organi su morali preuzeti aktivnu ulogu i u tom smislu na pogodan način ispitati uslove za mogućnost odvijanja modela viđanja i na ovaj način, odnosno dati jasne razloge u pogledu toga zašto nije u najboljem interesu deteta da se viđanje sa ocem definiše i na ovaj način.

Takođe, osnovano se revizijskim navodima ukazuje na to da drugostepeni sud nije cenio žalbeni navod tužioca kojim se osporava mogućnost za sprovođenje modela viđanja u delu u kom predviđa kontakte putem video linka. Naime, nije sporno da najbolji interes deteta diktira da se kontakti između deteta i roditelja odvijaju na takav način koji ne remeti redovne životne aktivnosti deteta. Međutim, navedeno ni u kom slučaju ne znači da postupanje u skladu sa najboljim interesom deteta podrazumeva i zanemarivanje svih primedaba roditelja kojima se ukazuje na ograničenja ustanovljena realnim životnim uslovima roditelja, a koja ograničenja praktično onemogućavaju realizaciju modela viđanja na način kako je predložen. Konkretno, u situaciji kada je otac ukazao na opštepoznatu činjenicu razlike u vremenskoj zoni između SAD i Republike Srbije, te na činjenicu da se u intervalima kada je određena komunikacija putem video linka nalazi na poslu (tužilac je ...) te da priroda posla često diktira nemogućnost da ostvari kontakt sa detetom u predloženim intervalima, tada je bilo potrebno ispitati i drugačije mogućnosti, odnosno dati razloge zašto je predloženi interval jedini mogući.

Kako drugostepeni sud nije cenio žalbeni navod koji se odnosi na mogućnost da se model viđanja između tužioca i njegovog maloletnog deteta odvija neposredno i u situacijma kada tužilac van zimskog i letnjeg raspusta poseti Republiku Srbiju, kao i na mogućnost da intervali za održavanje konktakta putem video linka budu drugačije definisani, te kako u pogledu navedenog nisu dati jasni razlozi u obrazloženju drugostepene odluke, to se ne može, za sada, konstatovati da je najbolji interes maloletnog deteta zadovoljen upravo ovako određenim modelom viđanja.

Visina doprinosa za izdržavanje maloletne VV utvrđena je u iznosu od 1.000,00 dolara u dinarskoj protivvrednosti. Prilikom odučivanja o visini doprinosa za izdržavanje, nižestepeni sudovi su konstatovali da doprinos treba da bude takav da se detetu obezbedi pravo na životni standard primeren njegovom fizičkom, mentalnom, duhovnom i društvenom razvoju da se prilikom odmeravanja visine doprinosa vodi računa o finansijskim mogućnostima roditelja, te o tome da je detetu potrebno obezbediti makar onoliki standard koliki uživaju i njegovi roditelji. Primena ovih imerativa prilikom odlučivanja o visini iznosa za izdržavanje nije sporna ni za Vrhovni kasacioni sud. Međutim, drugostepeni sud nije cenio činjenicu da je zakonska zastupnica deteta, kojoj je inače dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava i koja po prirodi stvari ima neposredan uvid u detetove mesečne potrebe, iste opredelila na iznos od 600-700 evra mesečno. U kontekstu ove procene zakonske zastupnice tužene, a na koju je takođe ukazano žalbenim navodima, bilo je potrebno da drugostepeni sud istu adekvatno ceni, te da da jasan razlog za činjenični zaključak da redovne mesečne potrebe maloletne VV iznose 136.500,00 dinara, te da je otac u obavezi da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta u iznosu od 1.000,00 američkih dolara, s obzirom da navedeni iznos prevazilazi ono što je sama zakonska zastupnica, koja se redovno stara o maloletnom detetu, ocenila kao iznos njenih redovnih mesečnih potreba.

Propuštajući da ceni i da obrazloži žalbene navode kojima se osporava utvrđeni model viđanja i visina doprinosa za izdržavanje, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP-a, koja predstavlja dozvoljen revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, pa se ukidanje drugostepene odluke u ovom delu pokazuje nužnim.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja, pa će iznova ceniti žalbene navode kojima se ukazuje na nedostatak modela viđanja van perioda zimskog i letnjeg raspusta, a u vreme kada tužilac boravi u Republici Srbiji, te na pogodan način (uz eventualno zakazivanje rasprave s obzirom na to da se radi o postupku koji je naročito hitan) utvrditi da li je ovakav model viđanja u najboljem interesu deteta, pri čemu će za takav svoj zaključak dati odgovarajuće razloge. Takođe, prilikom određivanja doprinosa za izdržavanje, treba imati u vidu imperativ da dete ima pravo na životni standard primeren njegovom fizičkom, mentalnom, duhovnom i društvenom razvoju, kao i o sposobnostima i finansijskim mogućnostima roditelja da obezbede životne uslove za razvoj deteta, te da uživa najmanje onaj nivo životnog standarda koliki uživaju i njegovi roditelji, pri čemu je procena roditelja koji vrši samostalno roditeljsko pravo o visini potreba maloletnog deteta takođe od bitnog uticaja na odluku o ovakvim pitanjima.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 415. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija izjavljena protiv drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o žalbi tužioca izjavljenoj protiv šestog i sedmog stava izreke prvostepene presude (rešenja o privremenoj meri) odbačena je kao nedozovljena primenom člana 420. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić