Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, sa pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku važećeg u vreme pokretanja postupka, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je o tužiočevoj reviziji odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14-ZPP), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, jer je drugostepenim rešenjem Gž 5108/13 od 07.02.2014. godine ukinuta međupresuda prvostepenog suda P 67256/10 od 11.03.2013. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju postoji potreba za odlučivanjem o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse u većem broju sporova sa istovetnim tužbenim zahtevima, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni, ili pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, pa zato ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 28.05.2004. godine podneo nadležnom organu tuženog prijavu za obavljanje taksi delatnosti. Organ tuženog je, u skladu sa članom 11. stav 4. tada važeće Odluke o auto taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, broj 12/02, 5/03 i 14/04) obavestio tužioca da po priloženoj dokumentaciji ispunjava uslove za upis u registar lica koja obavljaju taksi prevoz, ali da ne može biti upisan jer trenutno nema slobodnih mesta za taksi vozače predviđenih Godišnjim planom potreba iz članova 5. i 6. te Odluke. Dopisom od 19.08.2005. godine tužiočev punomoćnik je obavešten da i dalje ne postoji slobodno mesto za taksi vozača i da je zato prijava tužioca upisana u evidenciju nerešenih prijava, a ukoliko tužilac želi da se njegov predmet reši dužan je da o tome obavesti organ tuženog u roku od tri dana. Tim povodom tužilac se 23.08.2005. godine obratio organu tuženog, prigovarajući na formu učinjenog obaveštenja od 19.08.2005. godine i ističući da ne odustaje od podnetog zahteva o kojem se može odlučiti bez čekanja da se Gradska odluka uskladi sa važećim zakonskim propisima. Rešenjem organa tuženog od 25.09.2005. godine odbijena je tužičeva prijava. Prepis tog rešenja dostavljen je tužiocu 05.10.2005. godine. Tužilac je protiv navedenog rešenja izajvio žalbu 11.01.2008. godine, koju je drugostepeni organ usvojio i poništio prvostepeno rešenje a predmet vratio na ponovni postupak. Organ tuženog je dana 03.03.2009. godine doneo rešenje kojim je tužiocu dao saglasnost za obavljanje delatnosti auto taksi prevoza kao samostalnom preduzetniku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odluka tuženog od 25.09.2005. godine doneta je u skladu sa tada važećom Odlukom o auto taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, broj 12/02, 5/03 i 14/04), zbog nepostojanja slobodnog mesta za taksi vozilo predviđenog Godišnjim planom potreba, što je odredbom člana 6. stav 1. tačka 7. navedene Odluke bilo propisano kao jedan od uslova da se fizičkom licu dozvoli obavljanje delatnosti auto taksi prevoza. Donošenjem takve odluke organ tuženog nije postupao nezakonito i nepravilno, jer je tek naknadno - odlukom Ustavnog suda Iu. 53/2004 od 27.09.2005. godine, utvrđeno da odredba člana 6. stav 1. tačka 7. označene Odluke o auto taksi prevozu nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

Odluka Ustavnog suda objavljena je u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 90 od 21.10.2005. godine i sa tim danom je prestala da važi odredba člana 6. stav 1. tačka 7. gradske Odluke o auto taksi prevozu iz 2002. godine, u smislu člana 51. stav 1. i 2. tada važećeg Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 32/91). Označena odluka Ustavnog suda ne sadrži odredbu u skladu sa članom 58. navedenog zakona da će se posledice primene neustavne odredbe otkloniti naknadom štete licima čija su prava povređena pojedinačnim aktima. Po objavljivanju odluke Ustavnog suda tužilac nije podneo predlog za izmenu rešenja od 25.09.2005. godine, u skladu sa članom 57. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka.

S`toga, u radu organa tuženog koji je primenio odredbu člana 6. stav 1. tačka 7. Odluke o auto taksi prevozu, važeće u vreme kada je doneto rešenje o odbijanju tužiočeve prijave, nema nezakonitog ili nepravilnog rada kao osnova odgovornosti tuženog za štetu koju tužilac potražuje, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Postojanje slobodnog mesta za taksi vozilo, kao uslov da bi se fizičkom licu dozvolilo obavljanje delatnosti auto taksi prevoza predviđala je i Odluka o auto taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, broj 29/05), doneta nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju („Službeni list Grada Beograda“, broj 91/05). Noveliranim Zakonom o prevozu u drumskom saobraćaju izmenjen je član 36. tog zakona, tako što je brisan četvrti stav tog člana koji je lokalnoj samoupravi zabranjivao da ograničava broj auto taksi prevoznika na svojoj teritoriji. Takva zabrana je na teritoriji tuženog Grada Beograda inače postojala samo u periodu od 21.10.2005. godine - dana objavljivanja odluke Ustavnog suda Iu. 53/2004 od 29.09.2005. godine, do 28.12.2005. godine - stupanja na snagu gradske Odluke o auto taksi prevozu od 27.12.2005. godine.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revizije o nepravilnom i nezakonitom postupanju organa tuženog, koji je mogao primeniti samo propise važeće u vreme odlučivanja. Organ tuženog nije mogao doneti pozitivno rešenje po tužiočevoj prijavi, i postupio bi ne samo nepravilno već i nezakonito da je, suprotno gradskim Odlukama o auto taksi prevozu, izdao dozvolu za obavljanje delatnosti auto taksi prevoza, iako za to nisu bili ispunjeni uslovi propisani tim odlukama.

Rešenjem tuženog od 03.03.2009. godine data je saglasnost tužiocu za obavljanje delatnosti auto taksi prevoza, iako je u to vreme bila na snazi Odluka o auto taksi prevozu od 27.12.2005. godine koja je takođe, kao uslov za davanje saglsnosti za obavljanje ove delatnosti, predviđala slobodno mesto za taksi vozilo prema planu potreba (član 8. stav 1. tačka 8). Označeno rešenje doneto je jer je aktom zamenika gradonačelnika broj 34-361/09-6-01 od 23.02.2009. godine omogućeno davanje saglasnosti preko potrebnog broja taksi vozila utvrđenog Programom potreba za auto taksi prevozom u gradu u 2009. godini.

Nisu osnovani ni revizijski navodi o odgovornosti tuženog za štetu zbog nepostupanja u primerenim rokovima. U vreme kada je vođen upravni postupak već je postojao institut ustavne žalbe, a nema podataka da je tužilac koristio to pravno sredstvo radi zaštite svog prava na suđenje u razumnom roku.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom članova 153. i 154. u vezi i sa članom 165. stav 1. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1. ZPP. Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, pa zato nema pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić