U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca DOO „Ekogradnja-Projekt S.G.“ Kovin iz Kovina, čiji je punomoćnik Nikola Mađinca, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Požarevcu, radi zaštite od diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9538/19 od 10.01.2020. godine i o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja sadržanog u stavu drugom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9538/19 od 10.01.2020. godine , u sednici veća održanoj dana 31.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9538/19 od 10.01.2020. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv rešenja sadržanog u stavu drugom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9538/19 od 10.01.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9538/19 od 10.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Višeg suda u Smederevu P 265/19 od 20.08.2019. godine kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da na ime štete tužiocu isplati iznos od 1.705.507.23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.03.2005. godine do isplate, i iznos od 773.914,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.03.2016. godine do isplate, kao i da se utvrdi da je tužena prema tužiocu postupala diskriminatorski tokom postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu Gž 1260/15 i pred Vrhovnim kasacionim sudom Rev 1695/2015, iz razloga što je sud odbio da po službenoj dužnosti donese presudu zbog propuštanja iako izložene činjenice nisu u suprotnosti sa dokazima i osnovanost zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, nije ocenio značaj nedolaska zakonskog zastupnika prvotuženog na saslušanje, odbio da izvrši ocenu priloženih dokaza tužioca, konstatovao da se po zakonu ne dokazuju izložene činjenice s obzirom da nisu osporene od strane tuženih, odbio da izvrši ocenu izjava svedoka, nije naznačio sporne činjenice, odbio da utvrdi činjenično stanje, nije izložio činjenično pravno obrazloženje na osnovu koga je izveo zaključak i nije postupio prema teretu dokazivanja koji je bio na tuženom, a sve ovo s obzirom na lična svojstva tužioca, vlasnika i osnivača tužioca, odnosno da je diskriminacija tužioca zasnovana na statusnom istupanju kroz pravni promet sa konotacijom vlasništva, na svojini, na jeziku na kojem zakonski zastupnik tužioca piše pismena, na političkoj pripadnosti, političkom simpatizerstvu, političkom podržavanju, političkoj različitosti, na imovnom stanju tužioca i njegovog zakonskog zastupnika, na genetskim osobenostima zakonskog zastupnika tužioca, na zdravstvenoj sposobnosti zakonskog zastupnika tužioca, na osposobljenosti, na javnom izražavanju stavova i mišljenja tužioca i zakonskog zastupnika tužioca i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Stavom drugim izreke navedene drugostepene presude, potvrđeno je rešenje Višeg suda u Smederevu P 265/19 od 17.10.2019. godine kojim je odbijen kao neosnovan predlog tužioca za dopunu presude Višeg suda u Smederevu P 265/18 od 20.08.2019. godine i žalba tužioca protiv ovog rešenja je odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i protiv rešenja drugostepenog suda, tužilac je blagovremeno izjavio revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija protiv pravnosnažnog rešenja kojim je odbijen predlog za donošenje dopunske presude, nije dozvoljena, a ispitao je pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013- US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/20) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 6, 8, 10. i 11. ovog Zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog Zakona koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Stoga, navodi o učinjenim bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tač. 5. i 9. ZPP ne mogu biti revizijski razlog, dok je ukazivanje revidenta na bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom neosnovano i njime se zapravo osporava činjenično stanje, što u smislu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljeno u postupku po reviziji.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proističe da je tužbom u ovoj pravnoj stvari traženo da se utvrdi da je tužilac preko njegovog statutarnog zastupnika i direktora AA, vodio postupak protiv tuženih: Druge Mesne zajednice Kovin i BB iz ..., pred Višim sudom u Smederevu u postupku P 33/15 radi utvrđenja da su tuženi dikriminatorski postupali prema tužiocu i radi naknade štete u vezi izvođenja radova tužioca za potrebe tužene Mesne zajednice Kovin, u kom postupku je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan presudom P 33/14 od 12.02.2014. godine, s tim da je dopunskom presudom P 33/14 od 04.03.2015. godine odbijen kao neosnovan i deo tužbenog zahteva o kome je sud propustio da odluči, a potom je doneto rešenje o ispravci P 33/14 od 04.03.2015. godine. Tužilac je izjavio žalbu protiv presude, dopunske presude i rešenja o ispravci presude Višeg suda u Smederevu, a Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 1260/15 od 22.04.2015. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio navedene odluke. Tužilac je protiv odluke Apelacionog suda u Beogradu Gž 1260/15 od 22.04.2015. godine izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud svojom odlukom Rev 1695/15 od 28.10.2015. godine, odbio kao neosnovanu.

Pri takvom utvrđenju, pravilno su nižestepni sudovi u ovoj parnici odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer se radnje, postupci i propusti, koje je tužilac pripisao tuženoj i označio kao diskriminatorsko ponašanje, ne mogu kvalifikovati kao diskriminacija i diskriminatorsko postupanje u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Zabrana diskriminacije predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Članom 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer po rasi, boji kože, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu. Stavom 2. istog člana propisano je da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.

Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskiriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje (član 5.), dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbama člana 15. do 27, pa je tako odredbom člana 15. propisano da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.

Imajući u vidu citirane ustavne i zakonske odredbe, kao i norme vezane za primenu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja se u našoj zemlji neposredno primenjuje od 03.03.2004. godine, u skladu sa članom 194. stav 4. u vezi člana 18. Ustava, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, kao i pravila o teretu dokazivanja u sporovima za zaštitu diskriminacije, ocenili da tužilac nije učinio verovatnim da je tužena opisanim radnjama i propustima izvršila akt diskriminacije prema njemu u smislu odredaba člana 45. u vezi člana 2, 3, 6, 7, 8, 15. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije, te pravilno primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužioca jer postupanje tužene ne ispunjava uslove za traženu sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije. Pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev, osnovom ocene da postupanjem sudova, tužilac nije bio diskriminisan na posredan, niti na neposredan način. Naime, u postupku pred Višim sudom u Smederevu P 33/14 tužiocu je omogućen pristup sudu kao i učešće u parničnom postupku i dokazivanje činjenica na kojima je zasnovao tužbeni zahtev. Takođe, tužiocu je omogućeno pravo na pravni lek – žalbu, kao i na reviziju, o kojim pravnim lekovima su odlučivali nadležni sudovi.

Takođe, neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje da tužilac u postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu Gž 1260/15 i postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom Rev 1695/15, nije imao jednak pristup u zaštiti svojih prava, s obzirom da je tužena kao organ javne vlasti, vršila delovanje koje je bilo usmereno na kršenje tužiočevih Ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom zajemčenih prava, tako što je neosnovano pravljena razlika i nejednako postupano prema tužiocu u navedenim postupcima, u odnosu na lična svojstva tužioca, vlasnika i osnivača tužioca, na koji način je tužilac diskriminisan.

Postupanje sudova prilikom odlučivanja, kao i sama sudska odluka, nije diskriminatorsko postupanje, a neuspeh tužioca u navedenim postupcima ne predstavlja diskriminaciju, niti povredu prava tužioca na jednaku zaštitu prava pred sudom.

Pogrešna primena materijalnog i procesnog prava koja se eventualno učini u sudskom postupku, ispravlja se u zakonom propisanom postupku po redovnom i vanrednom pravnom leku, u kojima se vrši kontrola pravilnosti sudske odluke od strane zakonom propisanog, neposredno višeg suda.

Ovo je proklamovano ustavnim načelom, a Ustav Republike Srbije koji u odredbi člana 142. propisuje načela sudstva, utvrđuje da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, mogu se preispitivati samo od strane nadležnog suda u zakonom propisanom postupku, a sudija u vršenju sudijske funkcije je nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Prema članu 149 i 151. Ustava, sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ukoliko se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije. Zakonitost prvostepene odluke koja je doneta od strane Višeg suda u Smederevu u postupku P 33/14, bila je predmet ocene Apelacionog suda u Beogradu u postupku Gž 1260715, a potom i ta odluka u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom u postupku Rev 1695/15, čime je iscrpljen pravni put korišćenja pravnih lekova od strane stranke u parničnom postupku.

S druge strane, jednak tretman stranaka u sudskom postupku ne podrazumeva identičan tretman. Dokazne dužnosti stranaka nisu istovetne. Diskriminacija, prema Zakonu o zabrani diskriminacije i praksi Evropskog suda za ljudska prava, označava se kao nejednako postupanje prema licima u relativno sličnom položaju bez objektivnog i razumnog opravdanja.

Zato sudska odluka nije akt diskriminacije, niti postupanje sudova prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu može biti diskriminatorsko postupanje. Radnje koje revident navodi kao osnov diskriminacije (imovinski status, politička pripadnost zakonskog zastupnika, podobnost, simpatizerstvo, politička različitost, gentske osobenosti zakonskog zastupnika tužioca, zdravstvena sposobnost zakonskog zastupnika tužioca, intelektualna sposobnost, pravničko znanje, obrazovanje, pravo na javno izražavanje stavova i mišljenja), nisu radnje diskriminacije.

U navedenim sudskim postupcima tužiocu nije pružana manja pravna zaštita u odnosu na druga lica, građane i pravna lica.

Sva lica koja tvrde da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija, u obavezi su da pred sudom to i dokažu, da su nejednako tretirani u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Rešenja koja se donose u toku prvostepenog postupka kojima se upravlja postupkom a odnose na određivanje koji će se dokazi izvesti u postupku, određivanje vremenskog okvira trajanja postupka, nedonošenje presude zbog propuštanja, utvrđenje o spornim i nespornim činjenicama, ne predstavljaju radnje diskriminatorskog ponašanja prema Zakonu o zabrani diskriminacije i praksi Evropskog suda za ljudska prava. To su radnje koje sud preduzima u parničnom postupku u cilju njegovog sprovođenja i radi dokazivanja činjenice od kojih zavisi ocena o osnovanosti zahteva bilo kog lica koje se pojavljuje u ulozi parnične stranke, a koje je sudija ovlašćen da preduzima po Ustavu i zakonu. Eventualno pogrešna primena materijalnog ili procesnog prava od strane sudija, sama po sebi ne može biti osnov odgovornosti Republike Srbije za diskriminaciju, već osnov za izjavljivanje pravnog leka ili ustavne žalbe Ustavnom sudu.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, smatrajući da revizijom tužioca nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. ZPP, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

O žalbama tužioca protiv prvostepene presude, kao i rešenja, odlučio je drugostepeni sud pobijanom presudom u celini.

Rešenje suda kojim se odbija predlog stranke za donošenje dopunske presude nema karakter rešenja kojim se pravnosnažno okončava parnični postupak, te nije ispunjen osnovni uslov za izjavljivanje revizije u smislu člana 420. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, revizija tužioca protiv pravnosnažnog rešenja je nedozvoljena u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, pa je primenom člana 413. istog zakona odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić