Dopunskom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 2154/16 od 28.05.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužene u preostalom delu od dosuđenih 30.000,00 dinara, za svako dete po 15.000,00 dinara, do traženog zahteva na ime doprinosa za izdržavanje u iznosu od 55.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je predlog za donošenje dopunske presude kojom bi se odlučilo o delu zahteva tužene koji se odnosi na sporedno traženje - zakonsku zateznu kamatu na glavno potraživanje po osnovu izdržavanja maloletne dece.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 621/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužene i potvrđeno rešenje sadržano u stavu sedmom izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 2154/16 od 18.01.2018. godine, ispravljene rešenjem istog suda P2 2154/16 od 28.05.2018. godine, i dopunska presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 2154/16 od 28.05.2018. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je u stavu šestom izreke presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 2154/16 od 18.01.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda P2 2154/16 od 28.05.2018. godine, tako što je obavezan tužilac da na ime svog dela doprinosa izdržavanju maloletnih EE i ŽŽ mesečne iznose od po 15.000,00 dinara za svako dete, ukupno 30.000,00 dinara, plaća počev od 30.03.2017. godine kao dana podnošenja protivtužbe do 18.01.2018. godine kao dana presuđenja, s`tim što će dospele rate platiti odjednom u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude na račun zakonske zastupnice - majke BB. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu obe stranke su blagovremeno izjavile revizije iz svih zakonskih razloga. Tužilac revizijom pobija drugostepenu presudu u drugom stavu izreke, a tužena odluku sadržanu u prvom stavu izreke - delu kojim je odbijena njena žalba protiv dopunske presude prvostepenog suda.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija tužene, izjavljena protiv drugostepene presude u delu kojim je odbijena njena žalba protiv odluke sadržane u drugom stavu izreke dopunske presude prvostepenog suda, nije dozvoljena.

Odredbom člana 357. stav 3. ZPP propisano je da će sud, ako smatra da je predlog za donošenje dopunske presude neblagovremen ili neosnovan, odbaciti, odnosno odbiti predlog rešenjem. Zato pravnosnažna odluka o odbijanju predloga tužene da se donese dopunska presuda o delu njenog zahteva za sporedno traženje - zakonsku zateznu kamatu na dospele iznose izdržavanja, sadržana u stavu drugom izreke dopunske presude prvostepenog suda, po svojoj pravnoj prirodi je rešenje. Tim rešenjem postupak se pravnosnažno ne okončava, zbog čega revizija tužilje u tom delu nije dozvoljena u smislu člana 420. stav 1. ZPP, zbog čega je primenom člana 413. u vezi člana 420. stav 6. istog zakona odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenim revizijama u odnosu na odluku o glavnoj stvari, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizije nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužiočevom revizijom posebno se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su članom 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP predviđene kao razlog za ovaj vanredni pravni lek. Ocena izvedenih dokaza izvršena je u skladu sa odredbom člana 8. ZPP, zbog čega nisu osnovani revizijski navodi tužene o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenoj u drugostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su roditelji dvoje dece - sina EE, rođenog ...2000. godine i ćerke ŽŽ, rođene ...2006. godine. Tužilac u vreme podnošenja tužbe nije bio zaposlen, a od februara 2017. godine radi kao menadžer restorana „ZZ“, i istovremeno je suosnivač Privrednog društva „ZZ1“ iz ... . Njegova prijavljena zarada iznosi 24.000,00 dinara mesečno, ali ostvaruje prihode i od izdavanja apartmana. Živi u mestu ..., u kući za čije korišćenje ne plaća zakupninu, ali snosi druge troškove njenog korišćenja. Stranke su tokom braka stekle dva stana - stan u ulici ..., koji se izdaje i naplaćena zakupnina koristi za otplatu rate kredita uzetog za kupovinu tog stana, i stan u ulici ... broj .. u ... u kojem, po prestanku bračne zajednice, živi tužena sa decom. I ovaj stan stečen je novčanim sredstvima obezbeđenim ugovorom o kreditu koji stranke otplaćuju srazmerno svojim suvlasničkim udelima na stanu - tužilac sa 1/3 dela, tužena sa 2/3 dela. Tužilac je nakon prestanka bračne zajednice učestvovao u podmirenju troškova vanškolskih aktivnosti dece - pohađanja škole ... jezika i ..., odnosno sportskih aktivnosti dece. Ove izdatke tužilac je mogao da snosi jer je sa tuženom podelio zajedničku štednju i prodajom očevog stana koji je nasledio ostvario prihod od 40.000 evra. Ovaj prihod delom je uložio u osnivanje preduzeća i zakup prostora u kojem se nalazi restoran. Zarada tužene iznosi oko 255.000,00 dinara mesečno. Od tako ostvarene zarade tužena podmiruje troškove korišćenja stana u kojem živi u iznosu od oko 26.000,00 dinara mesečno, otplaćuje deo rate kredita uzetog za kupovinu tog stana i ratu po ugovoru o lizingu vozila koje koristi, kao i druge potrebe njenog porodičnog domaćinstva - troškove ishrane u visini od oko 90.000,00 dinara mesečno, garderobe za decu u iznosu između 20.000,00 i 30.000,00 dinara mesečno, privatne časove za decu u iznosu od 18.000,00 dinara mesečno i drugo. Po proceni tužene za zadovoljavanje potreba oba deteta na mesečnom nivou neophodan je iznos od 170.000,00 dinara i ona sa svojom platom ne može da podmiri sve troškove, zbog čega joj majka mesečno daje još 25.000,00 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o visini tužiočeve obaveze izdržavanja maloletne dece.

Odredbom člana 160. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, uz vođenje računa o minimalnoj sumi i zdržavanja. Odredbama 2. i 3. stava istog člana navedene su neke okolnosti od kojih zavise potrebe poverioca izdržavanja i mogućnosti dužnika izdržavanja.

U konkretnom slučaju, poverioci izdržavanja su deca školskog uzrasta. Nižestepeni sudovi, prihvatajući iskaz tužene, utvrđuju da je za zadovoljavanje njihovih potreba mesečno neophodan iznos od ukupno 170.000,00 dinara. Ovakva procena tužene, uz uvažavanje svih okolnosti slučaja - uzrasta dece, troškova njihovog školovanja i raznovrsnih vanškolskih aktivnosti, ishrane, nabavke odeće i obuće, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nije realna i adekvatna aktuelnim društvenim prilikama. Međutim, čak i da je taj iznos zaista potreban za zadovoljavanje potreba dece, tužilac nije u mogućnosti da doprinese njihovom izdržavanju sa iznosom većim od po 15.000,00 dinara mesečno, određenim uz vođenje računa o njegovim redovnim mesečnim prihodima i drugim mogućnostima da stiče zaradu, ali i o tužiočevim ličnim potrebama.

Zbog toga se neosnovano revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pri određivanju visine tužiočeve obaveze izdržavanja, naročito zbog propusta suda da utvrdi potrebe svakog deteta ponaosob, o čemu se ni sama u svom iskazu na taj način nije izjašnjavala. Ponovno insistiranje u reviziji na činjenice da je tužilac često putovao u inostranstvo, na luksuzne destinacije, sama po sebi nije dovoljna za zaključak da je njegov životni standard viši od onog koji prikazuje i da je zato pogrešno primenjen član 162. stav 3. Porodičnog zakona, jer dosuđeni iznosi izdržavanja ne omogućavaju deci da žive istim standardom kao i tužilac.

Izdržavanje se po pravilu određuje od dana kada je podnet zahtev. Tužilac tokom postupka nije dokazao da je do dana donošenja prvostepene presude redovno plaćao izdržavanje dece u visini dosuđenog izdržavanja. Uz reviziju tužilac prilaže dokaze o izvršenim plaćanjima - uplatnice na određene novčane iznose upućene tuženoj, bez označenja svrhe takve uplate, a u odgovoru na reviziju tužena tvrdi da je na taj način tužilac plaćao deo rate kredita za stan koja se izmiruje u celosti iz novčanih sredstava na njenom računu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić