Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 388/19 od 17.07.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 139/2019 od 17.04.2019. godine u pobijanom odbijajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/2018) i člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005, 72/2011 i 6/2015), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio koju odredbu ovog zakona, a što je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 3640/10 od 16.11.2011. godine razveden je brak BB i tuženog. Maloletni AA poveren je majci radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, a otac je obavezan da na ime svog doprinosa za dečije izdržavanje plaća mesečno 20% od zarade umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, počev od 27.12.2010. godine. Majka tužioca je doktor nauka ... i ..., zaposlena je na Fakultetu za ... u ... i ostvaruje mesečna primanja od oko 45.000,00 dinara. Njeni ukupni rashodi iznose oko 25.800,00 dinara mesečno i obuhvataju troškove koje naplaćuje Informatika oko 6.300,00 dinara, troškove za struju oko 1.500,00 dinara, za kablovsku televiziju oko 3.000,00 dinara, za mobilni telefon oko 3.000,00 dinara (kojim plaća i parking) i za gorivo oko 15.000,00 dinara mesečno. Pored ovih rashoda zakonska zastupnica ima troškove i za hranu, odeću i higijenu. Maloletni tužilac živi sa majkom u stanu koji je u svojini njenog oca. Rođen je ...2010. godine i učenik je drugog razreda osnovne škole. Za zadovoljenje tužiočevih potreba neophodno je izdvojiti oko 46.426,00 dinara mesečno, koji iznos obuhvata troškove ishrane, školskog boravka, garderobe, sredstava za higijenu, privatnih časova ... i ... jezika, treninge ... i vannastavne socijalne aktivnosti. U vreme prethodnog odlučivanja o dečijem izdržavanju (2011. godine), za zadovoljenje mesečnih potreba tužioca bio je potreban iznos od oko 25.000,00 dinara. Tuženi je po zanimanju programer i zaposlen je u kompaniji „GG“, gde ostvaruje prosečnu zaradu od 146.170,03 dinara mesečno. Tuženi živi u stanu koji je u njegovoj svojini i za koji otplaćuje kredit u mesečnom iznosu od 35.000,00 dinara. U vreme prethodnog odlučivanja o dečijem izdržavanju tuženi je bio zaposlen u DD i ostvarivao je zaradu od oko 93.000,00 dinara mesečno. Osim rate za stambeni kredit, mesečni rashodi tuženog iznose oko 22.000,00 dinara i obuhvataju troškove informatike, struje, kablovske televizije i interneta, goriva, a pored toga tuženi ima i troškove za hranu, odeću i higijenu. Kada maloletni tužilac boravi kod tuženog sve troškove snosi tuženi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da i dalje postoji obaveza tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa kojim ne živi, ali da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za izmenu odluke o visini izdržavanja, s obzirom na okolnost da u situaciji kada je visina izdržavanja koju je tuženi dužan da plaća određena procentualno od njegovih mesečnih primanja (u visini od 20%, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 3640/10 od 16.11.2011. godine) povećanje nominalnog iznosa zarade po prirodi stvari vodi srazmernom povećanju iznosa koji maloletni tužilac prima na ime izdržavanja. U takvoj situaciji nižestepeni sudovi su našli da je u vreme donošenja prethodne odluke doprinos tuženog izdržavanju maloletnog deteta iznosio oko 18.600,00 dinara mesečno, a da sada zbog povećanja zarade isti procenat doprinosa od 20% iznosi oko 30.000,00 dinara i po stanovištu nižestepenih sudva taj iznos je dovoljan za zadovoljenje potreba maloletnog deteta, za koje je utvrđeno da mesečno iznose oko 46.000,00 dinara.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Saglasno članu 67. i 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11 i 6/15), pravo i dužnost roditelja je da se staraju o deci, dok prema članu 73. i 154. stav 1. istog zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Prema odredbi člana 160. stav 1. Porodičnog zakona, visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja, i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja, definisanoj odredbom člana 160. stav 4. istog zakona. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 2.), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 3.). Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (član 162. stav 3.). Prema članu 164. istog zakona, visina izdržavanja se može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka.

Osnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer su, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, postupajući sudovi u većoj meri cenili potrebe deteta, a u manjoj meri mogućnosti roditelja dužnika izdržavanja i njegov životni standard kojem treba da odgovara visina izdržavanja deteta. Pobijana odluka zasnovana je na razlozima da se sa povećanjem zarade tuženog kao dužnika izdržavanja povećao i iznos njegovog novčanog doprinosa dečijem izdržavanju i to u dovoljnom iznosu za zadovoljenje tužiočevih potreba, te da zato nisu ispunjeni uslovi za povećanje obaveze tuženog i usvajanje tužbenog zahteva u tom delu. Međutim, u takvoj situaciji sudovi su propustili da obezbede detetu onaj nivo životnog standarda kakav uživa roditelj davalac izdržavanja, iako je nesporno utvrđeno da tuženi sa svojim mesečnim primanjima ima mogućnost da doprinosi zadovoljenju detetovih potreba i u većem iznosu, bez ugrožavanja sopstvenog standarda.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom kriterijuma iz citiranog člana 160. Porodičnog zakona adekvatno utvrdili potrebe maloletnog deteta spram njegovog uzrasta i aktivnosti. Međutim, po nalaženju revizijskog suda, u skladu sa realnim mogućnostima tuženog i njegovim životnim standardom moguće je povećati njegovu obavezu da doprinosi dečijem izdržavanju sa prethodno dosuđenih 20% na 25% od redovne mesečne zarade. Naime, od donošenja prethodne odluke prošlo je osam godina, maloletni tužilac je u vreme donošenja prethodne odluke bio beba od godinu dana i tada je za podmirenje njegovih tadašnji mesečnih potreba bilo potrebno izdvojiti iznos od 25.000,00 dinara, a aktuelno je uzrasta devet godina, te samim tim ima veća interesovanja i potrebe za koje je potrebno izdvojiti oko 46.000,00 dinara mesečno. S druge strane, promenile su se okolnosti i na strani tuženog kao dužnika izdržavanja u smislu što su se povećali njegovi prihodi i to u znatnom iznosu u odnosu na period ranijeg presuđenja (sa 93.000,00 dinara na 146.170,00 dinara). Takva promena okolnosti, kako na strani poverioca, tako i dužnika izdržavanja, opravdava izmenu odluke o visini doprinosa dečijem izdržavanja u smislu njegovog povećanja, shodno članu 164. Porodičnog zakona. Dosuđeni iznos od 25 % od neto mesečne zarade tuženog nominalno iznosi oko 36.500,00 dinara, što će uz doprinos majke, kako u novcu, tako i kroz svakodnevnu angažovanost, neposrednu brigu i staranje o detetu, doprineti izdržavanju zajedničkog maloletnog deteta uz omogućavanje takvog nivoa životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, ovde tuženi. Prema nalaženju ovog suda, plaćanjem tog iznosa neće biti ugrožena egzistencija tuženog. Pri tome, opšte je poznata činjenica da je IT sektor u kojem tuženi radno angažovan danas jedan od najprofitabilnijih, pri čemu tuženi nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica, dok se finansijska pomoć koju pruža roditeljima i bratu pokazuje kao moralna pomoć i podrška koja ne sme da utiče na izdržavanje i životni standard maloletnog deteta.

Uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja - da su potrebe maloletnog deteta utvrđene prema uzrastu, da oba roditelja ostvaruju redovne mesečne prihode, pri čemu tuženi ostvaruje znatno veće prihode u odnosu na raniji period i u odnosu na majku, te da su se okolnosti koje su od značaja za izmenu visine izdržavanja u dovoljnoj meri promenile, Vrhovni kasacioni sud je o obavezi tuženog odlučio u skladu sa članom 160. stav 1.- 3. Porodičnog zakona i visinu njegove obaveze odredio u smislu člana 162. stav 2. istog zakona. Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u prvom stavu izreke.

Primenom članova 153., 154. i 165. ZPP u vezi člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni kasacioni sud je dosudio maloletnom tužiocu na teret tuženog ukupan iznos od 91.500,00 dinara na ime opredeljenih troškova postupka i to: za sastav tužbe i dva obrazložena podneska po 6.000,00 dinara, za pristup punomoćnika na pet održanih ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav dve žalbe i jedne revizije po 12.000,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić