Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5854/2014 od 18.11.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca AA iz ..., ..., kao neosnovana i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 703/2012 od 16.09.2013. godine, u stavu trećem i stavu petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 703/2012 od 16.09.2013. godine u stavu drugom izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., ... i obavezana tužena Republika Srbija da mu na ime naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode plati 11.000.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 900.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha 600.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.09.2013. godine do isplate, dok je tužbeni zahtev tužioca za iznos od još 10.500.000,00 dinara zbog neosnovanog lišenja slobode, 600.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 400.000,00 dinara zbog pretrpljenog straha, sa kamatom, kao neosnovan, odbijen. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Višeg suda u Beogradu P 703/2012 od 16.09.2013. godine, tako što je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu AA iz ..., ..., naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 334.900,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac i tužena su blagovremeno izjavili reviziju. Tužilac pobija drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužena iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i ocenio da revizije nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nižestepenim presudama, protiv tužioca je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu – veća za ratne zločine Ki.v. 2/03 od 25.12.2003. godine, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1. ZKP, koji se računa od 25.12.2003. godine. Pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu – veće za ratne zločine Kv. 4/2006 do 12.03.2009. godine, tužilac je na osnovu člana 355.tačka 3. ZKP oslobođen od optužbe da je u vremenu od 20.11. do 21.11.1991. godine na poljoprivrednom dobru ... u ..., u tadašnjoj ..., u sastavu bivše SFRJ, kao pripadnik TO ... izvršio krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv 4/2006 od 12.03.2009. godine tužiocu je ukinut pritvor na osnovu člana 358.stav 2. ZKP. Tužilac je u pritvoru proveo ukupno 1905 dana (oko 5,5 godina). Rešenjem nadležnog organa od 06.11.2001. godine, tužiocu je kao ratnom vojnom invalidu IV grupe sa 80% vojnog invaliditeta priznato pravo na ličnu invalidninu. Prema izveštaju iz kaznene evidencije, tužilac nije osuđivan. Za vreme trajanja pritvora preminula su tri člana tužiočeve porodice i to brat BB, otac VV i supruga GG. Prema nalazu i mišljenju neuropsihijatra, tužilac ispoljava simptome hroničnog PTSP-a sa trajnim promenama ličnosti, uz prateću kliničku sliku postraumatskog depresivnog poremećaja sa razvojem psihosomatskih bolesti vezanih za kardiovaskularni, gastrointestinalni, respiratorni i dermatološki sistem, a navedeni duševni poremećaji i psihosomatska oboljenja su u uzročno posledičnoj vezi sa boravkom tužioca u pritvoru u periodu od 2003. do 2009. godine. Tužilac je trpeo primarni strah jakog intenziteta u trajanju od jednog časa u momentu lišenja slobode i stavljanja u pritvor, sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od 24 časa, sekundarni strah promenljivog intenziteta od jakog do srednjeg tokom boravka u pritvoru uslovljen ispitivanjima, besanim noćima, jakom glavoboljom, osećanjem gušenja, bolovima u grudnoj kosti, depresijom, košmarnim snovima, te pojave suicidalnih misli. Sekundarni strah niskog intenziteta trpeo je po izlasku iz zatvora sa osećanjem strepnje, bojazni, ponovnog preispitivanja, posebno u prisustvu žandarmerije ili policije. Dejstvo primarnog i sekundarnog straha dovelo je do razvoja duševnog poremećaja i psihosomatskog oboljenja koje je ostavilo trajne posledice po zdravlje tužioca, a koje zahteva stalno medicinsko praćenje odgovarajućih specijalista. Po osnovu duševnog poremećaja i psihosomatskih bolesti, kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti od 45% trajno i odnosi se na veća psihička ulaganja na podizanju i uspostavljanju integriteta svoje ličnosti, poboljšanju socijalne komunikacije i podizanju voljno nagonskih dinamizama za svakodnevne životne aktivnosti. Po osnovu duševnog bola i patnje zbog gubitka ugleda i časti, povrede prava ličnosti, kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti od 15%, pa jedinstveni procenat umanjenja životne aktivnosti po oba osnova iznosi 53%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to član 200. Zakona o obligacionim odnosima, kada je smanjio iznose naknade nematerijalne štete dosuđene prvostepenom presudom. Drugostepeni sud je pravilno cenio sve okolnosti konkretnog slučaja i to da je tužiocu na teret stavljeno izvršenje teškog krivičnog dela, da je u pritvoru boravio duže od 5 godina, da je u vreme lišenja slobode bio ratni vojni invalid sa invaliditetom od 80%, zbog čega je boravak u pritvoru njemu bio teži nego zdravom čoveku, kao i činjenicu da je tužilac neosuđivan, porodičan čovek, da su tokom boravka u pritvoru preminula tri člana njegove porodice, te da je boravak u pritvoru narušio njegov ugled i čast.

Drugostepeni sud je pravilno cenio značaj pomenutih okolnosti, stepen i posledice umanjenja životne aktivnosti, imao u vidu cilj naknade nematerijalne štete (uspostavljanje psihološke i emocionalne ravnoteže), značaj povređenog dobra te vodio računa da se iznosom naknade ne sme pogodovati težnjama koje su suprotne sa njenom prirodom i društvenom svrhom i pravilno zaključio da pravična novčana naknada tužiocu zbog neosnovanog lišenja slobode iznosi 11.000.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 900.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 600.000,00 dinara, sa kamatom od presuđenja do isplate, primenom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je pravilno cenio značaj okolnosti koje se odnose na tužioca (individualizacija naknade) i istovremeno vodio računa da se ona ne može odmeriti izvan konteksta društveno ekonomskih prilika sredine u kojoj se dosuđuje i standarda građana. Zato su neosnovani navodi navodi izjavljenih revizija kojima se osporava pravilna primena člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac u revizijskom postupku nije uspeo, pa mu ne pripada naknada troškova za angažovanje punomoćnika za sastav revizije od 78.000,00 dinara, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić