Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a primenu člana 404. ZPP predložio radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.navedenog člana).

Odlučujući o posebnoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud je u vidu imao sadržinu predmeta spora, odluke nižestepenih sudova donete primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, kao i razloge na kojima su zasnovane, pa je našao da nisu ispunjeni uslovi za za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije iz člana 404. stav 1. ZPP.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu kojim je tužilac AA pobijao zaveštanja svog pok brata GG , umrlog bez potomstva, kojima je GG kao ostavilac određenu imovinu i imovinska prava ostavio u nasleđe bratu DD, umrlom u toku postupka, iza kojeg su naslednicama oglašene supruga i ćerka, ovde tužene. U pitanju su dva zaveštanja. Prvo je svojeručno zaveštanje od 15.05.2012.godine kojim ostavilac u nasleđe ostavlja prava iz spora koji vodi radi naknade materijalne štete zbog srušene kuće na kojoj je bio suvlasnik u 1/3, a drugo je pismeno zaveštanje pred svedocima sačinjeno 01.10.2013.godine kojim istom zaveštajnom nasledniku ostavlja u nasleđe svoj stan i ostalu svoju imovinu.

U odlukama nižestepenih sudova navedeni su razlozi za odbijajuću odluku o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti svojeručnog zaveštanja i za poništaj pismenog zaveštanja pred svedocima. Revizijom se osporavaju zaključci o punovažnosti zaveštanja. I to, isticanjem da je svojeručnim zaveštanjem raspolagano pravom iz spora i da ono kao predmet raspolaganja u trenutku zaveštanja još ne postoji. Međutim, u odnosu na shvatanje suda o nasleđivanju podobnom pravu imovinske prirode, revizijom se ne ukazuje da je u sudskoj praksi zastupljeno drugačije pravno shvatanje, niti na postojanje kojeg drugog razloga zbog kojeg bi revizija bila izuzetno dozvoljena u tom delu u smislu člana 404. stav 1 ZPP.

U odnosu na pravnosnažno odbijeni zahtev za poništaj alografskog zaveštanja, revizijom se sporava ocena suda o ispunjenosti zahteva forme alografskog zaveštanja i ukazuje da je pobijanom presudom odstupljeno od sudske prakse. Kod ocene o ispunjenosti uslova propisanih članom 85 Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95), u obzir se uzimaju činjenice pod kojima je sačinjeno konkretno zaveštanje od strane određene ličnosti i njene sposobnosti da sačini tu vrstu zaveštanja. U konkretnom slučaju, alogrofsko zaveštanje GG kao razumne i zaveštajno sposobne osobe koja zna da čita i piše, može da govori ali ima oslabljen govor zbog bolesti karcinoma grla, je sačinjeno tako što je u neprekidnom prisustvu dva svedoka zaveštanja, sadržinu zaveštanja naglas pročitao brat zaveštaoca i pismeno predao zaveštaocu, pa je zaveštalac pismeno o zaveštanju pročitao u sebi i za pročitano kao svoje zaveštanje koje sadrži izjavu poslednje volje, izgovorio da je „u redu“, te na taj način iskazao da je to pismeno njegovo zaveštanje i isto potpisao. Dakle, ostavilac je pred svedocima verbalno izrazio nesumnjivo znanje i volju da pred njima potpisuje svoje pročitano pismeno zaveštanje, što su svedoci potvrdili svojim potpisima na zaveštanju, pa to što revizija ističe da ostavilac pred svedocima nije izgovorio rečenicu „ovo je moj testament“ ili „ ovo je moja poslednja volja“, već je verbalni izraz ostavioca bio kraći ali dovoljan da predstavlja njegovu izjavu pred svedocima, ne utiče na drugačiju ocenu, u smislu nedostatka forme zaveštanja. Na takav nedostatak ne ukazuje ni činjenica da je ostavilac ponekad koristio aparat za pojačavanje čujnosti govora, imajući u vidu da u postupku nije dokazano da čujnosti govora nije bilo bez korišćenja aparata, te utvrđenu činjenicu da su svedoci čuli reči koje je izgovorio nakon čitanja zaveštanja. Imajući u vidu izneto i razloge na kojima je zasnovana ovde pobijana presuda kod zaključka o zadovoljenoj formi sačinjenja ovog pismenog zaveštanja pred svedocima, prema članu 85. Zakona o nasleđivanju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju revizija nije prihvatljiva u navodima o potrebi ujednačavanja sudske prakse. Pojedinosti sačinjenja predmetnog zaveštanja nisu istovetne sa primerima iz sudske prakse na koje se revident poziva.

Imajući u vidu da odluka o osnovanosti tužbenog zahteva za poništenje zaveštanja, zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku, na kom je sudska odluka zasnovana, kao i da je ovde pobijanom presudom odlučeno odgovarajućom primenom Zakona o nasleđivanju na utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni je zaključio da nema osnova za odlučivanje o posebnoj reviziji kad ni prihvatanje posebne revizije ne bi dovelo do drugačijeg ishoda spora.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema noveliranom članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Taj iznos je prema članu 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), relevantan za ocenu dozvoljenosti revizije u svim postupcima koji su pravnosnažno okončani nakon stupanja na snagu navedenih izmena.

Imajući u vidu da je u tužbi podnetoj 06.06.2014.godine označena vrednost predmeta spora 40.000,00 dinara, koja po tada važećem srednjem kursu NBS koji je iznosio 1 evro/115,5472 dinara, odgovara dinarskoj protivvrednosti 346,18 evra, a da je drugostepena presuda doneta 01.11.2018.godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca nedozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP, pa je tu reviziju odbacio na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić