Protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke. Neosnovani su navodi revizije tužene o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku, pošto pravnosnažne presude koje su donete u postupcima između istih parničnih stranaka, nemaju isti predmet spora kao u ovoj parnici. Bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju tužena u reviziji ukazuje, nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi u ovom slučaju, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tuženoj pozajmio, u martu mesecu 2009. godine, iznos od 55.000 evra tako što su parnične stranke, o tome sačinile priznanicu u kojoj je navedeno da je tužilac tuženoj, kao bivši vlasnik radnje, taj iznos pozajmio, a da tužena garantuje svom pokretnom i nepokretnom imovinom koju ima da će dug da mu vrati u dinarskoj protivvrednosti. Veštačenjem je utvrđeno da je, sa verovatnoćom od 80%, navedenu priznanicu potpisala tužena. VV, GG i DD, svi iz ..., su overenom pisanom izjavom potvrdili da je u Hotelu „ĐĐ“ u ... dana 29.03.2014. godine, između parničnih stranaka vođen neposredan razgovor u cilju normalizacije njihovih odnosa i obustave sudskih postupaka koji su u toku između njih, tako što je tužena prihvatila da tužiocu vrati umetničke slike i da mu isplati iznos od 55.000 evra. Svedok EE je bio lično prisutan kada je tužilac dao tuženoj novac, pa se izjasnio da je novac prethodno prebrojan i predat tuženoj koja ga je ponovo prebrojala i stavila u džep. Tužena tužiocu nije vratila novčani iznos koji je od njega dobila na zajam.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, da su nižestepeni sudovi, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, tuženu pravilno obavezali da tužiocu isplati novčani iznos od 5.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 27.07.2020. godine, pa do isplate.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati, posle izvesnog vremena, istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. U smislu odredbe člana 562. stav 1. istog Zakona, zajmoprimac je dužan vratiti, u ugovorenom roku, istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Valuta obaveze propisana je odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima tako što ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj Saveznim zakonom, shodno odredbi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, tužilac je tuženoj pozajmio novčani iznos od 55.000 evra u martu mesecu 2009. godine, tako što rok vraćanja pozajmice nije određen, a tužena se obavezala da tužiocu taj iznos vrati u dinarskoj protivvrednosti. Pošto tužena svoju obavezu iz predmetnog ugovora nije ispunila, sledi da je tužilac, kao poverilac u obaveznom odnosu, ovlašćen da od tužene, kao dužnika, zahteva ispunjenje obaveze, shodno odredbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena u reviziji daje svoju ocenu izvedenih dokaza, što je bez uticaja na odlučivanje pošto o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine, a na osnovu rezultata celokupnog postupka, shodno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je tako propisano odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Izuzetak je propisan samo za slučaj kada se primenjuje odredba člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić