Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužbu u ovoj parnici podneo je BB protiv tuženog AA, radi duga, a o njegovom tužbenom zahtevu pravnosnažno je odlučeno delimičnom presudom prvostepenog suda P 34/10 od 22.02.2010. godine, kojom je AA obavezan da BB, na ime duga, isplati iznos od 263.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom počev od 29.10.2007. godine. U toku te parnice, tuženi AA je podneo protivtužbu protiv BB, radi naknade štete o kojoj je odlučeno pobijanom presudom. Tuženi BB je kupio 70% društvenog kapitala DP „Šumadija“ iz Vrnjačke banje, po ugovoru od 30.07.2004. godine i aneksu od 17.06.2005. godine, zaključenim sa Agencijom za privatizaciju. Svoja prava i obaveze iz tog ugovora, BB je AA preneo ugovorom o preuzimanju prava i obaveza koji su zaključili 20.07.2006. godine tako što je u članu 2. tog ugovora konstatovano da ustupilac, zaključenjem tog ugovora, ustupa prijemniku ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala iz člana 1. tog ugovora, sa svim pravima i obavezama koje ustupilac po tom ugovoru ima, a prijemnik preuzima ugovor i stupa u njegovo ispunjenje na dan zaključenja ovog ugovora. U članu 4. je ugovoreno da je ustupilac dužan da prijemniku preda svu dokumentaciju vezanu za realizaciju ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala iz člana 1. tog ugovora, a prijemnik da pribavi saglasnost poverioca (Agencije za privatizaciju RS), za promenu dužnika. Takođe, ustupilac se istim članom ugovora, obavezao da, nakon overe ugovora i pribavljanja saglasnosti Agencije, izvrši kompletnu primopredaju subjekta privatizacije u vidu zapisnika. Nakon zaključenja ovog ugovora, parnične stranke su zaključile i pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu overile pod brojem I/1 ../06, 26.07.2006. godine, ugovor o ustupanju ugovora o prodaji društvenog kapitala, na osnovu koga je prijemnik stupio na mesto ustupioca u ugovor o prodaji i njegov aneks te je, potpisom ugovora o ustupanju, priznao da je upoznat sa svim pravima i obavezama koje je ustupilac stekao ugovorom o prodaji i njegovim aneksom, te da iste prihvata u celosti. U članu 2. tog ugovora, prijemnik je potvrdio da mu je ustupilac omogućio da izvrši ispitivanje i proveru subjekta, njegove imovine i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom stupanja na mesto ustupioca u ugovor o prodaji i njegov aneks. Tužilac AA je ispunio svoje obaveze prema Agenciji za privatizaciju Republike Srbije iz ugovora o preuzimanju prava i obaveza, a među strankama nije sporno da nije izvršena primopredaja između tužioca i tuženog odnosno da nije sačinjen zapisnik o tome već je tužilac faktički preuzeo preduzeće 01.07.2006. godine, koje je bilo u dugovima, odnosno imalo je dugovanja i potraživanja. Zbog toga je, na sednicama Upravnog odbora preduzeća, u više navrata, raspravljano o tome da preduzeće ima gubitke, jer su u tom periodu počeli da pristižu neplaćeni računi, a poverioci su počeli da protestuju menice, što je dovodilo do blokade računa preduzeća. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, utvrđeno je da je tužilac na ime dospelih menica koje su naknadno stigle na naplatu isplatio 19.709.076,61 dinara, a da je od strane Poreske uprave prinudno tužiocu naplaćen iznos od 4.073.968,96 dinara, zbog neplaćenih poreza i doprinosa. Tužilac je delom iz ličnih pozajmica i pozajmica od drugih njegovih preduzeća kao i od prodaje tri lokala preduzeća namirio dugovanja preduzeća u iznosu od 165.775 evra. Zaključenjem ugovora o preuzimanju prava i obaveza između tužioca i preduzeća „Plima pek“ iz Kruševca, tužilac je ustupio ugovor o kupoprodaji 70% društvenog kapitala, zaključen sa Agencijom za privatizaciju, a preduzeće „Plima pek“ se obavezalo da nastavi sa otplatom treće neotplaćene rate koja je ostala neizmirena Agenciji, u momentu zaključenja ugovora, te da ustupiocu, ovde tužiocu, isplati 270.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. Između tužioca, kao vlasnika preduzeća „Šumadija“ i VV, većinskog vlasnika preduzeća „Plima pek“, sačinjen je protokol u kom je, pored ostalog navedeno, da se novi kupac obavezuje da kratkoročne pozajmice koje su date preduzeću „Šumadija“ od strane tužioca i njegovih drugih firmi u iznosu od 10.623.000,00 dinara, isplati prema dinamici koja je u tom protokolu predviđena. Tužilac nije sporio da mu je vlasnik preduzeća „Plima pek“ isplatio iznos od 10.623.000,00 dinara, a na ime otplate treće rate Agenciji za privatizaciju što je, prema ugovoru, bila obaveza tužioca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženog obavezao da tužiocu, na ime naknade štete, plati iznos od 165.775 evra sa pripadajućom kamatom od 29.12.2006. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a odbio tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu, za iznos od 114.026 evra sa zateznom kamatom počev od 26.07.2006. godine do isplate, kao i zahtev za isplatu zatezne kamate na evro na priznati iznos od 26.07.2006. godine do 29.12.2006. godine, prihvatajući nalaz sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke o tome da je tužilac iznosom od 165.775 evra namirio dugovanje preduzeća. Prvostepeni sud je zaključio da su u momentu preuzimanja preduzeća „Šumadija“ od strane tužioca, postojala dugovanja za koja on nije znao i nije mogao da zna jer su prikazani u dokumentaciji koja njemu nije prezentovana odnosno, menicama koje su naknadno stigle na naplatu. Imajući u vidu da je kupoprodajna cena za poslovni prostor – lokale, koje je tužilac bio prinuđen da proda, isplaćena u periodu od 15.12.2006. godine do 29.12.2006. godine, prvostepeni sud je kamatu tužiocu priznao od dana isplate poslednjeg iznosa, 29.12.2006. godine, u smislu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio u odbijajućem delu, a preinačio u usvajajućem delu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca u celini, jer je našao da je prvostepeni sud, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo pri definisanju ugovora zaključenog između stranaka, kao neimenovanog, tako što je primenio pravila o skrivenim manama predmeta propisanim za ugovor o prodaji. Po mišljenju drugostepenog suda, predmetni ugovor o ustupanju ugovora o prodaji društvenog kapitala koji su parnične stranke zaključile i overile kod Prvog opštinskog suda u Beogradu 26.07.2006. godine, zaključen je na osnovu odredbe člana 41.ž Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS“ br.38/01...45/05), važećim u vreme zasnivanja spornog pravnog odnosa stranaka, kojim je propisano da kupac kapitala (ustupilac) može da ustupi ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine trećem licu (prijemnik) pod uslovima propisanim tim Zakonom i zakonom kojim se uređuje obligacioni odnosi, po prethodno pribavljenoj saglasnosti Agencije za privatizaciju. Imajući u vidu da tužilac nije tražio poništaj ili raskid ugovora o ustupanju od 26.07.2006. godine već je protivtužbom istakao novčano potraživanje pozivajući se na prouzrokovanu štetu krivicom tuženog usled neprikazivanja adekvatnog finansijskog stanja subjekta privatizacije, drugostepeni sud je ocenio da u radnjama tuženog ne postoji protivpravno ponašanje niti njegova odgovornost za naknadu štete koja bi bila u uzročno posledičnoj vezi sa štetom koju je tužilac pretrpeo, te da je materijalni gubitak tužioca, kao prijemnika, u domenu njegove lične procene i poslovnog rizika prilikom zaključivanja ugovora, jer sadržaj odredbe člana 3. ugovora od 26.07.2006. godine ukazuje da kod tužioca ni u kom slučaju nije mogao postojati razlog da nije upoznat sa finansijskim poslovanjem preduzeća koje je kupio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Predmet ovog spora je ugovorna odgovornost tuženog za štetu koju je tužilac pretrpeo stupanjem u njegova prava i obaveze na osnovu ugovora o preuzimanju prava i obaveza od 26.07.2006. godine. U tom ugovoru je, članom 3. konstatovano da prijemnik potvrđuje da mu je ustupilac omogućio da izvrši ispitivanje i proveru subjekta, njegove imovine i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na sopstveno ispitivanje i provere prilikom stupanja na mesto ustupioca u ugovor o prodaji i njegov aneks.

Odredbom člana 262. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti u svemu kako ona glasi. Prema članu 268. istog Zakona, ugovorna strana koja je dužna da obavesti drugu stranu o činjenicama koje su od uticaja na njihov međusobni odnos odgovara za štetu koju pretrpi druga strana zbog toga što nije bila na vreme obaveštena. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknadi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, jer je tako propisano odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom, na osnovu odredbe člana 158. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, tuženi, kao ustupilac je tužiocu, kao prijemniku, omogućio da izvrši ispitivanje i proveru preduzeća AD „Šumadija“, dakle kako njegove imovine tako i njegovog finansijskog poslovanja, pa u njegovim postupcima nema protivpravnosti koja bi bila osnov za odgovornost po osnovu krivice. Ugovorna odgovornost odnosi se na predvidljivu štetu, a poverilac ima pravo na naknadu štete u dva slučaja: kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem. Pretpostavke za ugovornu odgovornost za štetu su: 1. da postoji punovažna obaveza iz ugovora ili nekog drugog obligacionog odnosa koja nije ispunjena ili nije uredno ispunjena; 2. da je druga strana zbog toga pretrpela štetu; 3. da ne postoje okolnosti koje isključuje odgovornost prekršioca obaveze. Tuženi je svoju ugovornu obavezu iz ugovora o preuzimanju prava i obaveza zaključenog sa tužiocem 26.07.2006. godine ispunio, predajom tužiocu preduzeća A.D. „Šumadija“, što među parničnim strankama nije bilo sporno. Tužilac je, zaključenjem tog ugovora potvrdio da mu je tuženi, kao ustupilac omogućio da izvrši ispitivanje i proveru preduzeća koje je kupio što znači da je tužilac imao mogućnost da sazna sve činjenice o imovini i finansijskom poslovanju preduzeća, pa to što je eventualno pogrešno procenio odnos njegovih potraživanja i dugovanja, nije krivica tuženog, u smislu njegove odgovornosti za štetu pričinjenu tužiocu. Ovo posebno kada se ima u vidu da je preduzeće A.D. „Šumadija“, poslovalo sa gubitcima u periodu od januara do juna meseca 2006. godine, te da su u tom periodu počeli da pristižu neplaćeni računi, a poverioci da protestuju menice, što je dovodilo do povremene blokade računa preduzeća, pa je sve to tužiocu bilo poznato odnosno on je svakako imao mogućnost da se upozna sa svim aspektima poslovanja preduzeća koje je kupio pre zaključenja predmetnog pravnog posla sa tuženim.

Navodi revizije o tome da je pravnosnažnom delimičnom presudom prvostepenog suda P 34/10 od 22.02.2010. godine, tužilac obavezan da tuženom, na ime duga isplati iznos od 263.000 evra, sa pripadajućom kamatom, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude, jer ta činjenica nije bitna za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca po njegovoj protivtužbi pošto se radi o ispunjenju tužiočeve obaveze na osnovu ugovora o preuzimanju prava i obaveza koji je sa tuženim zaključio 20.07.2006. godine, a kojim se obavezao da mu, kao ustupiocu isplati 300.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Tužilac u reviziji ukazuje da je tuženi, za vreme upravljanja preduzećem, od dana preuzimanja od Agencije za privatizaciju, do dana ustupanja prava i obaveza njemu kao prijemniku, umanjio imovinu, odnosno neto vrednost preduzeća. Međutim, tuženi je tužiocu omogućio da proveri, kako imovinu tako i finansijsko poslovanje preduzeća A.D. „Šumadija“ pa ne postoji uzročno posledična veza između štete koju je tužilac pretrpeo i postupaka tuženog u smislu krivice ili krajnje nepažnje, kao oblika protivpravnog ponašanja. Zbog toga, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić