.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 170/2015
01.10.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Slađane Nakić- Momirović, članova veća, u parnici tužilje H.J. iz B., čiji je punomoćnik M.K., advokat iz B., protiv tužene Ustanova kultura Palilula iz Beograda, koju zastupa M.M., advokat iz B., radi poništaja rešenja i reintegracije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1538/14 od 08.08.2014. godine, u sednici održanoj 01.10.2015. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1538/14 od 08.08.2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 175/11 od 19.10.2011. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 175/11 od 19.10.2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 2/86 od 16.11.2010. godine i tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara stepenu stručne spreme, stečenom znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, odlučeno je o troškovima postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1538/14 od 08.08.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na poslovima rukovodioca galerije. Tuženi je radi organizacionih promena doneo Odluku broj 1/43 od 18.10.2010. godine ukinuo radno mesto sekretara ustanove kulture, stručnog saradnika za programe, organizatore obrazovnih programa, rukovodioca galerije i kafe kuvarice. U obrazloženju je navedeno da će se zaposlenima koji nakon stupanja na snagu novog Pravilnika ostanu neraspoređeni isplatiti otpremnina u smislu Zakona o radu. Nakon toga je donet novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova u kom nije sistematizovano radno mesto na kom je tužilja bila zaposlena, te kako je ostala neraspoređena i usled nemogućnosti da se rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto ili izvrši prekvalifikacija tuženi je doneo rešenje kojim joj je otkazao ugovor o radu 16.11.2010. godine. Tužilji je isplaćena otpremnina. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 25.10.2010. godine sistematizovano je devet radnih mesta sa 13 izvršilaca među kojima nema radnog mesta rukovodioca galerije.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog zaključujući da sud nema ovlašćenja da ispituje da li je novodoneti Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova tužene ispravan ili ne, zakonit ili ne, svrsishodan ili ne, jer u tom pogledu sud nema ingerencije. Kako je tuženi doneo Pravilnik i po njemu postupio jer je radno mesto tužilje ukinuto, a ista nije mogla biti prekvalifikovana i premeštena na drugo radno mesto, to je njen zahtev neosnovan.
Stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.
Iz člana 179. stav 9. i pravila koja su sadržana u čl. 153. do 158. Zakona o radu proizlazi da je svrha tehnološkog viška otpuštanje radnika zbog bolje organizacije (spajanje odeljenja ili samih radnih mesta u cilju poslovnog prosperiteta), tehnoloških promena (radno mesto je postalo nepotrebno usled tehnoloških inovacija koje se uvode) i zbog ekonomskih promena (finansijske teškoće). Zbog pobrojanih uzroka prestaje potreba za radom određenog broja zaposlenih.
Međutim, nije dovoljno da poslodavac navede da je došlo do ovih promena, već je potrebno da one stvarno i postoje. Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju ostalo je nejasno da li je do ovih promena zaista došlo. Po navodima tužilje galerija nije prestala sa radom, a tuženi je ostvarivao dobit. Ove činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava nisu utvrđivane.
Pored navedenog, kod otkaza ugovora o radu primenom člana 179. stav 9. Zakona o radu, posebnu pažnju treba posvetiti razlozima poslodavca za takvu odluku, odnosno ispitati da li u konkretnom slučaju vrši tzv. ''zloupotrebu prava''.
Institut ''zabrane zloupotrebe prava'' štiti zaposlenog kao opšte važeći princip po ugovornom pravu (član 13. ZOO) koji se imajući u vidu poreklo ugovora o radu, supsidijerno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji i kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu (razloge instituta tzv. viška zaposlenih ako vređa cilj i svrhu). Ovaj institut je sadržinski ugrađen u pravilo o zabrani neposredne i posredne diskriminacije u Zakonu o radu (čl. 19. i 20) i pravilo iz člana 16. Zakona o zabrani diskriminacije.
U situaciji kada galerija koja je nastavila sa radom i kojoj je (očigledno) potreban rukovodilac nema lice sa stručnom spremom koju ima tužilja a radi se o ustanovi kulture, ostalo je nejasno iz kojih razloga je tužilja zaista otpuštena.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i pored utvrđivanja ispunjenosti uslova iz člana 179. stav 9. Zakona o radu utvrditi da li je tužilja zaista predstavljala višak ili se iza donošenja takvog rešenja ''krije'' zloupotreba prava poslodavca.
Na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća sudija
Ljubica Milutinović,s.r.
