Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke. Tužena u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku međutim, ta bitna povreda nije razlog za izjavljivanje revizije, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tužene, na neodređeno vreme, na osnovu ugovora o radu od 04.06.2011. godine, tako što je počev od 07.06.2014. godine bila raspoređena u ekspozituru ... na radnom mestu ... – ... . Klijent banke, BB, koji je imao račun devizne štednje po viđenju otvoren po osnovu priliva ino-penzije a takođe posedovao i štednu knjižicu u kojoj se unose svi prilivi i odlivi po računu bez obzira na šta se odnose, je dana 19.12.2014. godine, došao u banku kako bi podigao iznos od 800 evra. Obratio se tužilji koja je proverila stanje na računu i izvršila pripis isplate na štednoj knjižici koje se vrši tako što se otvori aprilacija „isplata po računu klijenta“, ukuca traženi iznos isplate i štedna knjižica ubaci u štampač koji automatski vrši upis u knjižicu. Istom prilikom, vrši se upis konačnog stanja sa svim uračunatim transankcijama odnosno u konkretnom slučaju, penzije klijenta koja je proknjižena 29.12.2014. godine. Tom prilikom, tužilja nije vršila sravnjenje stanja na računu i upisanog stanja na knjižici koje se sastoji u upoređivanju ova dva podatka tako što ti podaci moraju u potpunosti da se slažu i da odgovaraju stvarnom stanju. U tom momentu, stanje u aplikaciji bilo je znatno manje nego u knjižici i pored proknjižene uplate penzije. Pošto tužilja nije imala evre u većim apoenima, klijenta je uputila na susedni šalter na kom je radila VV koja je i izvršila isplatu iznosa od 800 evra klijentu BB. Nakon te isplate, BB je VV prigovorio da stanje na knjižici ne odgovara stvarnom stanju i da postoji razlika od 3.600 evra. VV je tada proverom kroz aplikaciju „promet po računu“, utvrdila da je bilo dve isplate od po 1.800 evra koje je izvršila GG a ona je u to vreme bila zaposlena u ekspozituri u .... Nakon toga, VV je telefonom kontaktirala GG pa ju je ova obavestila da je napravila grešku prilikom oročavanja, te da će grešku ispraviti i obavestiti klijenta o tome. Dana 08.01.2015. godine, klijent BB je ponovo došao u banku radi provere stanja na računu i obratio se zaposlenoj DD, na radnom mestu ..., koja ga je uputila na tužilju radi isplate, nakon što je ponovo kontaktirala zaposlenu GG, pa je ona izvršila uplatu iznosa od 3.600 evra na račun klijenta banke. Tužilja nije primetila da postoji povreda radne obaveze od strane nekog od zaposlenih u banci pošto joj je rečeno da se radi o grešci službenika banke, koja je ispravljena. Međutim, protiv GG je vođen krivični postupak pred Višim sudom u Somboru pod brojem K 39/15, okončan donošenjem presude dana 02.11.2015. godine kojom je ista oglašena krivom za izvršenje krivičnog dela pronevere iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine. Rešenjem tuženog broj ... od 04.03.2015. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze definisane tačkom 16. stav 1. alineja 2 njenog ugovora o radu broj ... od 04.06.2014. godine i to: neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje poslova odnosno izvršavanja poslova suprotno zakonu, propisima i aktima banke: povrede radne obaveze definisane tačkom 16. stav 1. alineja 5 i njenog ugovora o radu i to: postupanje zaposlenog koje nije u skladu sa pravilima ponašanja i profesionalne etike banke, procedurama, pravilima, uputstvima, instrukcijama, odlukama nadležnog organa i drugog akta banke kao i povreda radne discipline definisana članom 71. stav 1. tačka 10. Kolektivnog ugovora Komercijalne banke A.D. Beograd zaključenog dana 17.01.2014. godine, kojim je definisano da ne prijavljivanje povrede radne obaveze predstavlja povredu radne discipline. Banka je tuženoj, dana 10.02.2015. godine dostavila upozorenje broj ... u kom je navedeno da postoji osnovana sumnja da je ona obavljajući poslove ... – ... u ekspozituri ... – Odeljenje za poslove sa stanovništvom – Filijala ..., suprotno procedurama banke, nije usmeno ili pisano odnosno u elektronskoj formi, obavestila rukovodioca organizacionog dela kome neposredno odgovara, da ima saznanje o nepravilnostima u radu zaposlene GG, raspoređene na poslovima ... – ... u ekspozituri ... . Tužena se na upozorenje izjasnila tako što je navela da smatra da nije bilo potrebno da o postupanju u vezi sa događajem sa klijentom banke od 05.01.2015. godine i 08.01.2015. godine informiše šefa ekspoziture. Sudksi veštak ekonomsko-finansijske struke Saša Dobrijević je u svom nalazu od 08.10.2018. godine, dao mišljenje da tužilja nije povredila pravila bankarskog poslovanja i konkretna pravila banke u okviru opisa svog radnog mesta pošto je njena obaveza bila da izvrši identifikaciju klijenta, što je ona nesporno i učinila. Klijent je došao sa zahtevom za isplatu 800 evra, pa je tužilja pokrenula aplikaciju – isplate efektive sa devizne partije kod koje je, nakon unosa štedne knjižice – prva radnja koju mora da izvrši „pripis stavki“, što je ona i učinila. Obavestila je klijenta o apoenskoj strukturi koju može da mu isplati, kojom on nije bio zadovoljan da ga je ona, nakon toga, uputila na drugi šalter, da završi isplatu kod radnice VV, što je on i učinio. Kad je prešao na drugi šalter, radnica VV je pokrenula istu aplikaciju – isplata efektive sa devizne partije i, s obzirom da je pripis stavki izvršila tužilja, nastavila sa isplatom klijentu. Tužilja je, upućivanjem klijenta na drugi šalter, u potpunosti završila rad sa njim te primila sledeće klijente i nastavila da radi. Sve njene obaveze prema klijentu BB su u potpunosti izvršene, prema uputstvima banke, uspostavljanja poslovne saradnje sa fizičkim licima, blagajničkim poslovanjem i deviznom štednjom. Sva dalja dešavanja sa klijentom BB vezana su za drugog radnika, VV i njen kontakt sa radnicom u ..., GG. O svim neslaganjima i razlozima neslaganja, tužilja nije imala neposredno saznanje od klijenta, već posredno od drugog postupajućeg radnika. Tužilja je imala saznanje da je došlo do pogrešnog knjiženja od strane zaposlenog banke, pa ni ona a ni druga zaposlena radnica, VV, nisu imale razlog da posumnjaju u prevarne radnje jer su dobile informaciju da je neusklađenost nastala iz jednog od razloga koji je predviđen uputstvom banke „devizna štednja“ šifra CI-22-06 a to je „pogrešno knjiženje od strane zaposlenog banke“. Po mišljenju sudskog veštaka, sa stanovišta Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova tužene i odredbi radnih poslova i zadataka koje vrši radnik na radnom mestu ... – ...., na kome je tužilja bila raspoređena, sve predviđene zadatke sa stanovišta odnosa klijent – ..., tužilja je u potpunosti ispoštovala. Kada se klijent dana 08.01.2015. godine ponovo javio u ekspozituri ..., obratio se drugoj zaposlenoj, DD koja je, u skladu sa opisom radnih poslova i zadataka svog radnog mesta „...“ preuzela rešavanje reklamacije klijenta tako što je uvidom u knjigovodstveno stanje utvrdila da je ono bilo i dalje nepromenjeno u odnosu na dan 05.01.2015. godine, nakon čega je i ona kontaktirala zaposlenu GG koja ju je obavestila da će odmah da ispravi grešku pa je ubrzo izvršila uplatu iznosa od 3.600 evra na račun klijenta banke. Sve ovo nema direktne veze sa radom tužilje. Nakon sprovođenja pripisa stanja, stanje na knjižici i stanje na ekranu je identično i ne postoji razlog da se pojavi bilo kakva sumnja da je došlo do nekih prevarnih radnji sa deviznom štednjom. U momentu kada je vršila pripis stanja ručno, tužilja je radila u osnovi usaglašavanje stanja na ekranu i stanja u knjižici, a to je bilo posledica, kako je njoj saopšteno, ispravljanja ranije napravljene greške. Pri tom, ni druga zaposlena, VV nije posumnjala u nedozvoljene radnje GG jer je obaveštena da se radi o pogrešnom knjiženju od strane zaposlenog banke.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilja, sa stanovišta Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova tužene, i odredbi radnih poslova i zadataka koje vrši radnik zaposlen na radnom mestu ... –..., ispunila u potpunosti sve predviđene zadatke sa stanovišta odnosa klijent – ..., da nije imala saznanja o postojanju prevarnih radnji druge zaposlene u Filijali ... te da, iz tog razloga, ne postoji njena krivica, kao subjektivni element odgovornosti, zbog čega ne postoji ni osnov za otkaz ugovora o radu, pa je pobijano rešenje tužene pravilno poništeno.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom odnosno ugovorom o radu.

U konkretnom slučaju, tužilja dana 05.01.2015. godine, nije izvršila isplatu klijentu, već samo pripis pristigle penzije, dok je isplatu izvršila VV, koristeći istu aplikaciju koju je toga dana koristila i tužilja. To što je tužilja, dana 08.01.2015. godine, rukom izvršila upis stvarnog stanja u knjižicu klijenta, nakon što je zaposlena radnica u drugoj ekspozituri, GG, nedozvoljenim radnjama izvršila fiktivnu uplatu na račun klijenta, nije nepravilan rad pošto tužilja nije mogla da zna da se radi o fiktivnoj uplati već je smatrala da se radi o grešci u radu- pogrešnom knjiženju od strane zaposlenog banke, koja je predviđena Uputstvom o pravilima postupanja banke. Poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze. To znači da mora da postoji protivpravna radnja zaposlenog i njegova krivica, bilo kao namera ili krajnja nepažnja, što ovde nije slučaj.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je tužilja bila svesna da se radi o fiktivnoj uplati na račun klijenta pošto on nije mogao istovremeno da bude i u ..., gde je uplata izvršena i u ..., na šalteru banke. Suprotno tome, tužilja je obaveštena da se radi o grešci u radu službenika filijale banke u ..., GG, pri čemu uputstvo banke, kao jedan od razloga neslaganja stanja predviđa pogrešno knjiženje od strane zaposlenog banke, pa su, u toj situaciji, nižestepeni sudovi pravilno zaključili da, u ovom slučaju, nema krivice tužilje, kao subjektivnog elementa njene odgovornosti. Radnje koje je spornom prilikom tužilja preduzela bile su u skladu sa pravilima bankarskog poslovanja i u okviru opisa njenog radnog mesta, a odsustvo krivice, koja je neophodan uslov da bi došlo do povrede radne obaveze, čini pobijano rešenje banke, u materijalno-pravnom smislu, nezakonitim, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić