Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. tačka 1. ZPP tako što je, bez održavanja rasprave, utvrdio drugačije činjenično stanje. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u drugostepenom postupku nije izmenjeno činjenično stanje već je drugostepeni sud, na osnovu činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku, izveo drugačiji činjenični i pravni zaključak o odgovornosti tužilaca za povrede radne dužnosti zbog koje su im otkazani ugovori o radu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sindikat „...“ kod tuženog je 21.07.2006. godine doneo odluku o stupanju u štrajk. Štrajk je počeo 26.07.2006. godine. Tužiocima su otkazani ugovori o radu zbog povrede radne dužnosti i postupanja suprotnog članu 18. stav 2. Zakona o štrajku, jer su od 26.07. do 28.07.2006. godine sa ostalim štrajkačima aktivno blokirali glavni kolski ulaz u fabrički krug tuženog, i na taj način sprečavali ulazak i izlazak kamiona. Tužioci su članovi sindikata koji je organizovao štrajk, ali nisu bili članovi štrajkačkog odbora. Štrajk se odvijao u fabričkom krugu tuženog, u blizini kapije preduzeća, kojoj su štrajkači povremeno prilazili kako bi čuli saopštenje sindikalnih rukovodilaca ili njihove izjave date medijima. Tužilja nije uočena na snimku Televizije ..., a tužilac je snimljen kao jedan od više štrajkača koji su stajali na kapiji dok se predstavnik sindikata obraćao novinarima.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da štrajk nije zakonito sproveden jer su se štrajkači okupili uz jedinu ulaznu kapiju u fabrički krug tuženog i odbijali da se pomere kako bi omogućili ulazak i izlazak vozila. Na taj način, po shvatanju tog suda, svi štrajkači koji su stajali u neposrednoj blizini ulazne kapije izrazili su svoju saglasnost da učestvuju u grupi koja je, sprečavanjem saobraćaja u i iz kruga tuženog, vršila pritisak na poslodavca da ispuni njihove zahteve i tako svojim ponašanjem jasno manifestovala volju da tuženog spreči da raspolaže sredstvima za obavljanje svojih delatnosti. Zbog toga je prvostepeni sud odbio tužbene zahteve kojim su tužioci tražili poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad.

Odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbene zahteve sa obrazloženjem da je nižestepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo - član 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu i članove 14. stav 1. i 7. i 18. stav 2. Zakona o štrajku, i zato poništio rešenja o otkazu ugovora o radu koje su tužioci zaključili sa tuženim i naložio tuženom da tužioce vrati na rad.

Izloženo pravno shvatanje drugostepenog suda o pogrešnoj primeni materijalnog prava prihvata i revizijski sud.

Prema članu 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 i 61/05), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom je ustavno pravo zaposlenog (član 61. Ustava Republike Srbije). To pravo može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakon o štrajku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 101/05) propisuje da organizovanje štrajka, odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim tim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, da ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđenje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i da ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa zaposlenog (član 14. stav 1), kao i da štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne mogu sprečavati poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost (član 14. stav 7).

Za razliku od učešća u zakonitom štrajku, koji se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, odredbom člana 18. stav 2. Zakona o štrajku između ostalog je propisano da član štrajkačkog odbora i učesnik u štrajku koji sprečava poslodavca da koristi sredstva kojima obavlja delatnost, čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa. Navedeni otkazni razlog podrazumeva da je utvrđeno konkretno protivpravno postupanje i individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom slučaju sledi da su tužioci bili učesnici štrajka, ali ne i da su svojim pojedinačnim radnjama blokirali kapiju i sprečavali tuženog da koristi sredstva i obavlja svoju redovnu delatnost. Utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se osporava revizijom tuženog, a nisu osnovani ni revizjski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Kod tako utvrđenih činjenica pravilan je zaključak drugostepenog suda da u radnjama tužilaca ne postoje elementi povrede radne obaveze iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku koje im se pobijanim rešenjima stavljaju na teret, niti postoji povreda radne discipline i ponašanje zbog kojeg oni ne bi mogli da nastave rad kod tuženog.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji i zato nema pravo na naknatu troškova tog postupka. Zbog toga je njegov zahtev za naknadu trih troškova odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić