Rev2 2419/2018 teret dokazivanja; naknada zarade i dr.primanja; posebna revizija

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2419/2018
29.05.2019. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević, Vesne Subić, Slađane Nakić Momirović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ..., ŽŽ iz ..., ZZ iz ... i II iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Slaviša Vukosavljević, advokat iz ..., protiv tuženih JJ AD ..., i AD KK ..., čiji je punomoćnik Dušan M. Vasiljević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tužilaca i tuženog AD KK, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1382/18 od 03.05.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 29.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog AD KK Beograd, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1382/18 od 03.05.2018. godine.

PRIHVATA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1382/18 od 03.05.2018. godine u odnosu na odluku o zahtevu za topli obrok i regres sa kamatom i odluku o troškovima postupka, i u tom delu se UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1382/18 od 03.05.2018. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 230/17 od 25.05.2017. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U preostalom delu se NE PRIHVATA odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1382/18 od 03.05.2018. godine i u istom delu se ta revizija ODBACUJE kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 230/17 od 25.05.2017. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 12.02.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi JJ AD da svakom tužiocu ponaosob, na ime manje isplaćenih mesečnih zarada po osnovu smenskog rada, isplati mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže opisan ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi JJ AD da svakom tužiocu ponaosob, na ime manje isplaćenih mesečnih zarada po osnovu smenskog rada, isplati novčane mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže opisan ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi JJ AD da svakom tužiocu ponaosob na ime toplog obroka i regresa kao i na ime naknade prevoza na rad i sa rada isplati pojedinačne novčane mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže opisan ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže AD KK ... da svakom tužiocu ponaosob na ime manje isplaćenih mesečnih zarada po osnovu smenskog rada, toplog obroka, regresa i naknade za prevoz isplati pojedinačne novčane mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže opisan ovim stavom izreke. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi JJ AD da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.335.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1382/18 od 03.05.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene JJ AD ... i potvrđena prvostepena presuda sa ispravkom u stavovima prvom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda sa ispravkom u stavovima drugom, trećem i delu stava četvrtog izreke u pogledu zahteva tužilaca za isplatu naknade na ime toplog obroka, regresa i naknade troškova za dolazak i odlazak sa posla. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava četvrtog izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi AD KK da solidarno sa tuženim JJ AD ... isplati tužiocima iznose na ime neisplaćene mesečne zarade po osnovu smenskog rada dosuđene stavom prvim izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi AD JJ da solidarno sa tuženim JJ AD ... tužiocima isplati na ime troškova postupka iznos dosuđen stavom petim izreke prvostepene presude. Stavom petim izreke, obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 112.500,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog AD KK za naknadu troškova na ime izjavljenog odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu revizije su blagovremeno izjavili tužioci i tuženi AD KK (u daljem tekstu KK), zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. osnovnog tekta istog zakona, i našao da je revizija tuženog KK neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije tužene KK o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 9. ZPP jer, suprotno revizijskim navodima, u parnici nije učestvovalo lice koje ne može da bude stranka u postupku. Relativno bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi sa primenom člana 205. stav 2. ZPP (zbog pogrešnog odlučivanja o proširenju tužbe) nije uticala na zakonitost pobijane drugostepene presude budući da je pravnosnažno okončana parnica u odnosu na prvobitno tuženu JJ AD.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u utuženom periodu bili u radnom odnosu kod prvobitnog tuženog AD JJ ... (u daljem tekstu JJ) na neodređeno vreme, na poslovima radnog mesta ... . Obavljali su rad u smenama prema utvrđenom rasporedu. Za obavljeni rad tuženi JJ im je, u skladu sa odredbom člana 65. Kolektivnog ugovora, isplaćivala uvećanu zaradu u visini od 4% od osnovne zarade. Iznos dosuđen stavom prvim izreke prvostepene presude predstavlja razliku između uvećane zarade po osnovu smenskog rada za 26% u smislu pravila iz člana 108. Zakona o radu i uvećane zarade isplaćene tužiocima u skladu sa Kolektivnim ugovorom kod tuženog JJ. Visinu dosuđenog iznosa sud je utvrdio na osnovu rezultata veštačenja veštaka ekonomsko- finansijske struke. Statusnom promenom tuženog JJ, izvršenom tokom prvostepenog postupka pored postojećeg društva JJ AD ..., formirana su još tri akcionarska društva i to LL AD ..., KK AD ... i LJLJ AD ..., nakon čega su tužioci sa tuženim KK kao pravnim sledbenikom, zaključili aneks ugovora o radu 28.08.2015. godine. U utuženom periodu na snazi je bio Aneks kolektivnog ugovora za javno preduzeće JJ čijim je članom 2. utvrđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a članom 5. stav 6. da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora sveden na jedan radni čas. Ovaj Aneks kolektivnog ugovora primenjuje se od 01.01.2006. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. i člana 108. Zakona o radu, obavezao tuženog JJ da tužiocima isplati tražene naknade za smenski rad za period od decembra 2008. godine do marta 2013. godine (za koji ovo potraživanje nije zastarelo), a odbio zahtev tužioca za solidarnu isplatu traženih naknada u odnosu na tuženog KK. Odluka je zasnovana na shvatanju da ne postoji solidarna obaveza tuženog KK ... jer je nakon statusne promene izdvajanjem uz osnivanje novih privrednih društava tuženi JJ nastavio da postoji i posluje kao aktivno privredno društvo. U poslovnim knjigama tuženog KK nije preneta obaveza isplate za neto zarade, naknade zarade i doprinose na zarade i naknade zarade koje se isplaćuju na teret poslodavca, već je početno stanje bilansa tuženog JJ preneto posle izdvajanja na dan 09.08.2015. godine, a potraživanja se odnose na period dok su tužioci radili kod ovog tuženog.

Drugostepeni sud je pravilnom primenom člana 147. Zakona o radu, člana 231. ZPP, člana 452. stav 2. ZOO, člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, te čl. 147. do 152. Zakona o radu, preinačio prvostepenu presudu obavezivanjem tuženog KK da solidarno sa tuženim JJ naknadi tužiocima iznose na ime neisplaćene mesečne zarade po osnovu smenskog rada. Odluka je zasnovana na pravilnom shvatanju da tužioci nisu zaključili novi ugovor sa tuženim KK već aneks prema kome su nastavili radni odnos sa poslodavcem sledbenikom koji je preuzeo ne samo prava već i obaveze poslodavca prethodnika nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa. Tuženi KK nije isticao činjenice, niti dostavio dokaze da je na drugačiji način, uz obaveštavanje tužilaca kao zaposlenih, sa pravnim prethodnikom regulisao individualna prava i stečena prava zaposlenih, pa i tužilaca. To je bila njegova procesna dužnost i rizik za ishod parnice pošto teret dokazivanja činjenice ispunjenja obaveze ili činjenice usled koje je obaveza prestala , u smislu člana 231. stav 3. ZPP, snosi dužnik, a ne poverilac. Pravilno je i shvatanje drugostepenog suda da pasivna legitimacija tuženog KK proizlazi iz člana 452. stav 1. ZOO i člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima.

S tim u vezi nisu osnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ostalim navodima u reviziji se, u stvari, osporava utvrđeno činjenično stanje, što u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Imajući u vidu navedeno, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tužioci su izjavili posebnu reviziju u smislu člana 404. ZPP protiv nižestepenih presuda u odbijajućem delu, radi ujednačavanja sudske prakse i rešavanja pravnih pitanja od opšteg interesa.

Na osnovu člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj ispunjeni su u odnosu na odluku kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sa traženom zatezom kamatom, zbog potrebe usaglašavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u delu kojim je odlučeno o zahtevu za isplatu naknade na ime toplog obroka i regresa (sa pripadajućom kamatom) u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana jer nije pravilno primenjeno materijalno pravo iz člana 118. Zakona o radu, a s tim u vezi ni pravilo o teretu dokazivanja, koje prema odredbi člana 231. stav 3. ZPP u odnosu na bitne činjenice za presuđenje ovog zahteva počiva na tuženom poslodavcu.

Naime, za pravilno presuđenje bilo je potrebno da se u parnici utvrdi, a nije, da li je tužiocima naknada za topli obrok i regres uopšte isplaćena i u kom iznosu, u skladu sa odredbom člana 118. tač. 5. i 6. Zakona o radu i KU kod poslodavca, bez obzira na činjenicu što nije doneta posebna odluka poslodavca o ovim naknadama. Teret dokazivanja ovih činjenica leži na tuženom poslodavcu.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.01.2006. godine zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je dato pravo da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Međutim, u konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu akt o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da ga nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava, a s tim u vezi pravila o teretu dokazivanja, nisu utvrđene potpuno činjenice od značaja za odlučivanje o ovom zahtevu tužbe, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Prvostepeni sud će, u ponovnom postupku, razjasniti sporna pitanja i utvrditi bitne činjenice na koje je ukazano, a zatim doneti novu odluku o tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u stavu drugom izreke, u smislu člana 416. stav 2. ZPP. Istovremeno je na osnovu člana 165. st. 3 i 4. ZPP ukinuta odluka o troškovima postupka, koja zavisi od konačnog ishoda spora.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca izjavljenoj protiv nižestepenih presuda u odnosu na odluku o zahtevu za isplatu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada i u odbijajućem delu odluke o isplati neisplaćene zarade po osnovu smenskog rada, kao izuzetno dozvoljenoj.

Negativne odluke sudova o traženoj isplati navedenih naknada i razlike zarade donete su, na osnovu konkretno utvrđene činjenične građe i primenom materijalnog prava, u skladu sa važećim tumačenjem prava i usaglašenom sudskom praksom po spornim pravnim pitanjima zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa (član 196. Zakona o radu) i prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada (član 118. istog zakona). U tom pogledu nižestepene presude su usklađene sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u sporovima povodom istovetnih zahteva tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Pozivanje u reviziji tužilaca na drugačije odluke Apelacionog suda u Kragujevcu i Apelacionog suda u Beogradu, nije od značaja za ocenu uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji u konkretnom slučaju. Pojedinačne različite odluke nižestepenih sudova ne ukazuju na postojanje neusaglašenosti sudske prakse po spornim pitanjima, koje bi bilo od značaja za pravnu sigurnost. Sudska praksa po spornim pitanjima ovog spora usaglašena je na osnovu već donetih brojnih odluka Vrhovnog kasacionog suda, sa jasno izraženim pravnim shvatanjem. Zbog toga ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca izjavljene protiv pravnosnažne drugostepene presude u pogledu navedenog dela odluke o troškovima za dolazak i odlazak sa rada i u odbijajućeg dela odluke o isplati neisplaćene zarade po osnovu smenskog rada, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U ovoj parnici, tužba radi isplate podneta je 30.12.2011. godine. Pobijana drugostepena presuda doneta je 03.05.2018. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi, prema najvišem pojedinačnom postavljenom zahtevu devetog tužioca, 856.798,22 dinara (1 evro = 104,6409 dinara).

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela za svakog tužioca ponaosob (koji nisu jedinstveni suparničari u smislu člana 210. ZPP) ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužilaca nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

Preuzmite dokument u PDF formatu