U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac, Jelene Borovac, Branka Stanića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vanja Gajić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Okružni zatvor u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3822/17 od 07.03.2018. godine, u sednici održanoj 13.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3822/17 od 07.03.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3822/17 od 07.03.2018. godine u preinačujućem delu, tako što se ODBIJA žalba tužene i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1754/17 od 07.07.2017. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke.

U preostalom delu revizija se ODBIJA.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.500,00 u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1754/17 od 07.07.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade štete po osnovu manje isplaćene zarade za period 01.01.2007. godine zaključno sa 31.12.2010. godine isplati novčane iznose bliže opisane u tom delu izreke sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da u korist tužioca uplati nadležnom fondu PIO doprinose za obavezno penzijsko osiguranje za period 01.01.2007. do 31.12.2010. godine po važećim propisima iz oblasti socijalnog osiguranja na dan uplate. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u delu zahteva u kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na utvrđeni iznos razlike uplati poreze. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3822/17 od 07.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke. Ista presuda preinačena je u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete po osnovu manje isplaćene zarade za za period 01.01.2007. zaključno sa 31.12.2010. godine isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže opisane u tom delu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, opisno se pozivajući na član 404. ZPP-a.

Odlučujući o dozvoljenosti izuzetne revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP-a, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je prihvatio odlučicanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana u delu koji se odnosi na naknadu štete po osnovu manje isplaćene zarade, a neosnovana u delu kojim je odbačena tužba.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac zaposlen kod tužene na poslovima šefa Odseka za ... u Službi ... Okružnog zatvora u ... . Po zvanju je savetnik, a prema rešenju od 19.03.2007. godine utvrđena je VIII platna grupa III platni razred i koeficijent od 2,79 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007. godine, da se koeficijent uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem. Državni službenik čija bi osnovna plata posle 01.01.2007. godine bila manja od plate koju bi imao 01.01.2007. godine zadržava platu koju je imao 01.01.2007. godine, dok njegova osnovna plata primenom zakona kojim se uređuju plate državnih službenika ne dostigne platu koju je imao 01.01.2007. godine. Tužiocu pripada dodatak na platu za svaku punu godinu dana ostvarenog u radnom odnosu uvećanog za staž i osiguranje koji se računa sa uvećanim trajanjem u iznosu od 0,4% od osnovice srazmerno vremenu provedenom na radu. Po osnovu rešenja od 04.02.2011. godine tužiocu, državnom službeniku koji je raspoređen na poslovima šefa Odseka za ... u Službi ..., koji je razvrstan u zvanje savetnik, određena VIII platna grupa, III platni razred i koeficijent za obračun i isplatu plate u visini od 2,79 uvećan je za koeficijent za 30% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, tako da ukupan koeficijent iznosi 3,63. Ovo rešenje primenjuje se od 14.01.2011. godine. Rešenjem od 04.02.2011. godine promenjen je procenat uvećanja koeficijenta tužioca sa 10 na 30% sve uz obrazloženje da je Ustavni sud 14.01.2011. godine objavio odluku i utvrdio da član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata Uprave za izvršenje zavodskih sankcija nije u skladu sa Ustavom i zakonom.

Zahtevom od 30.11.2012. godine tužilac se obratio tuženoj za donošenje rešenja o izmeni rešenja Ministarstva pravde Upravi za izvršenje zavodskih sankcija od 12.02.2007. godine u pogledu uvećanja koeficijenta po osnovu radnog staža koji se računa sa uvećanim trajanjem uz predlog utvrđenja novog procenta uvećanja koeficijenta po osnovu staža sa uvećanim trajanjem od 30% uvećanjem koeficijenta od 2,79 i to za period od 01.01.2007. do 31.12.2010. godine. Tužilac nije podnosio žalbu u upravnom postupku niti je vodio upravni spor protiv rešenja tužene od 19.03.2007. godine. Rešenje kojim je uvećan koeficijent za 10% je pravnosnažno i izvršno, a izmenu tog rešenja je tražio po podnošenju ove tužbe.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužba podneta blagovremeno jer je u konkretnom sporu u pitanju naknada štete u vidu potraživanja iz radnog odnosa koja zastarevaju u roku od tri godine od nastanka obaveze. Pored toga, tužiocu je pričinjena šteta zbog toga što je tužiocu izvršeno uvećanje za 10% umesto da je uvećanje za 30%. S obzirom da je odredba člana 7. stav 3. Uredbe prestala da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u ''Službenom glasniku RS'', navedeno postupanje se smatra nepravilnim radom državnog organa i da je tužena na osnovu člana 172. ZOO dužna da nadoknadi štetu proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite Uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijent za obračun plata od onog koji je utvrđen zakonom. Ustavni sud nije donosio odluku o načinu otklanjanja posledica navedene neustavne odredbe, niti je Vlada Republike Srbije kao organ tužene u okviru svojih ovlašćenja obezbedila izvršenje navedene odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužiocu, zbog čega po oceni prvostepenog suda, tužilac ima pravo na naknadu štete.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda tužiocu je za sporni period vršena isplata plate u skladu sa Uredbom o koeficijentima iz 2007. godine, a odluka Ustavnog suda nema retroaktivno dejstvo jer deluje od dana objavljivanja, pa s tim u vezi nema osnova za naknadu štete jer je tužiocu plata isplaćivana prema Uredbi koja je bila važeća za sporni period. Zbog toga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Odredbom 262. stav 2. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ 85/05), propisano je da lice kome se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem plata se, srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja, uvećava do 30% od plate koja je zakonom utvrđena za odgovarajuću platnu grupu.

Po članu 263. stav 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ 85/05 i 72/09), propisano je da, direktoru Uprave i zaposlenima staž osiguranja može se računati u uvećanom trajanju, tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše do 16 meseci staža osiguranja. Odredbom stava 2. ovog člana, da, licima iz stava 1. ovog člana koeficijenat se srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja uvećava do 30%. Odredbom stava 3. ovog člana, da, visinu koeficijenata za obračun i isplatu plata u Upravi utvrđuje Vlada. Odredbom stava 4. ovog člana, da, radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuje ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja.

Prema članu 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ 16/07), bilo je propisano, da državnim službenicima kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, a čije radno mesto je razvrstano u zvanje višeg savetnika, samostalnog savetnika i savetnika, koeficijenat se, bez obzira na stepen uvećanja staža, uvećava za 10%. Ustavni sud Republike Srbije, odlukom IU broj 63/07 od 18.11.2010. godine („Službeni glasnik RS“ 1/11 od 14.01.2011. godine), utvrdio je da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ 16/07 i 21/09), nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom i da ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredaba člana 2, člana 7. st. 1. i 2. i člana 10. Uredbe iz tačke 1.

Tužilac je na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ 29/78, 39/85, 135/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“ 31/93), podneo tužbu za naknadu štete proistekle donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijenat za obračun plate od onog koji je određen zakonom.

Odlukom Ustavnog suda je konstatovano da član 7. stav 3. navedene Uredbe nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Ustavni sud nije doneo odluku o načinu otklanjanja posledica neustavne Uredbe, niti je Vlada Republike Srbije, u okviru svojih ovlašćenja, obezbedila izvršenje odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužiocu, a tužena je donela odluku kojom je tužiocu priznala pravo na uvećani koeficijent samo za period od 14.01.2011. godine, odnosno od donošenja odluke Ustavnog suda pa ubuduće. Donošenjem rešenja od 25.01.2011. godine, tužena je izmenila svoju prethodnu odluku o visini koeficijenta tužiocu, donete na osnovu nezakonite Uredbe, ali samo za period posle 14.01.2011. godine, čime nije otklonjena šteta koju je tužilac pretrpeo za tuženi period, što predstavlja nezakonit rad tužene. Zbog toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužena je na osnovu člana 172. ZOO dužna da tužiocu naknadi štetu proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite Uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijent za obračun plate od onog utvrđenog zakonom.

Kako je prvostepeni sud na osnovu obračuna utvrdio visinu razlike između obračunate zarade po nepravilno određenom koeficijentu i zarade koja bi tužiocu pripadala po pravilno određenom koeficijentu, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu i potvrdio prvostepenu.

Predmet pravne zaštite u ovoj parnici je naknada štete, što predstavlja građansko pravni spor u smislu člana 1. ZPP, pa je o tužbenom zahtevu nadležan da odluči sud opšte nadležnosti.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Revizija nije osnovana u delu kojim je odbačena tužba.

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji utvrđen je postupak utvrđivanja naplate i kontrole javnih prihoda na koje se ovaj zakon primenjuje, prava i obaveze poreskih obveznika, registracija poreskih obveznika i poreska krivična prijava i prekršaj. Prema članu 3. stav 2. ovog zakona poreski postupak se sprovodi po načelima i u skladu sa odredbom zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. S obzirom da se naplata poreza sprovodi prema pravilima opšteg upravnog postupka, redovan sud nije nadležan da u parničnom postupku odlučuje o zahtevu zaposlenog za uplatu poreza. Zbog toga je tužba tužioca u ovom delu pravilno odbačena na osnovu člana 16. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka na osnovu člana 161. ZPP, a isti se odnose na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara, na ime takse na reviziju 2.600,00 dinara i na ime takse na revizijsku odluku 3.900,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić