U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Ružičić, advokat iz ..., protiv tuženog BB DOO ..., čiji je punomoćnik Milutin Sretenović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1239/18 od 04.06.2018. godine, u sednici veća održanoj 12.12.2018. godine, doneo je

P R E S UD U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1239/18 od 04.06.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 63/2017 od 22.02.2018. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužilji naknadu nematerijalne štete u iznosu od 40.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 30.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja presude pa do isplate, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 90.060,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. U preostalom je tužbeni zahtev odbijen, i to za 60.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 70.000,00 dinara za pretrpljeni strah.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1239/18 od 04.06.2018. godine, kojom je odlučeno o žalbi tuženog, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužilje radi naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova u iznosu od 40.000,00 dinara i pretrpljenog straha u iznosu od 30.000,00 dinara, sa kamatom od presuđenja do isplate, te zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 90.060,00 dinara sa kamatom. Tužilja je obavezana da tuženom isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 33.200,00 dinara. Odlučeno je o troškovima žalbenog postupka, tako da je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 21.400,00 dinara, u roku od osam dana, a zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka je odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, kojom je preinačena prvostepena presuda, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja u smislu člana 407. stav 1. ZPP ne može biti revizijski razlog. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stranaka i odlučio u potpunosti pravilnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je bila zaposlena kod tuženog na određeno vreme od 06.09.2016. godine do 05.03.2017. godine, a dana 04.11.2016. godine pri dolasku na posao za rad u prvoj smeni, koristeći se organizovanim autobuskim prevozom za zaposlene, prilikom izlaska iz autobusa je nezgodno stala, zavrnula nogu i osetila bol u predelu levog kolena. Kasnije istog dana, medicinski je konstatovano da je došlo do uganuća levog kolena, a 08.03.2017. godine fizijatar je konstatovao da postoji lagan otok i lako ograničenje pokretljivosti u levom kolenu i indikovao fizikalni tretman, ambulantno sproveden u trajanju dve nedelje. Tuženi je sačinio izveštaj o povredi na radu u kom je navedeno da se tužilja povredila prilikom izlaska iz autobusa i isplatio tužilji za vreme odsustva sa rada 100% osnovne zarade. Povreda u vidu uganuća levog kolena je nastala usled toga što je tužilja nezgodno stala i zavrnula nogu pri izlasku iz autobusa.

Kod iznetog o okolnostima nastanka povrede koja se smatra povredom na radu, jer je nastala na putu od kuće do posla, dakle, u vezi sa radom, stanovište prvostepenog suda da prema članu 164. Zakona o radu tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete na teret tuženog kao poslodavca, drugostepeni sud nije prihvatio i na odgovarajući materijalno-pravnim razlozima je zasnovao zaključak da ne postoji osnov odgovornosti za štetu na strani tuženog.

Polazeći od člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 75/14) kojim je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom, drugostepeni sud obrazlaže da poslodavac odgovara za štetu po opštim načelima o odgovornosti, da su uslovi odgovornosti: da je zaposleni pretrpeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca, pa nalazi da se u konkretnom slučaju nisu stekli potrebni uslovi za odgovornost tuženog. Taj sud je u vidu imao da je povreda nastala jer je tužilja nezgodno stala i zavrnula nogu i zaključio da nema uzročno-posledične veze između nastale povrede i štetne radnje ili propuštanja na strani tuženog, da povreda nije nastala ni usled opasne stvari, odnosno opasne delatnosti tuženog i da samim tim nema ni adekvatne uzročnosti između delatnosti tuženog i štete u smislu člana 173. ZOO, te da ne postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu ni po osnovu krivice, ni po osnovu objektivne odgovornosti u smislu člana 158, 173. i 174. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da ne postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu. Šteta koju je tužilja pretrpela usled uvrnuća noge, posledica je isključivo njenog držanja i neodgovarajućeg nagaza pri izlasku iz autobusa koji se pripisati može njenoj nepažnji, a ne uticaju kojih drugih činilaca. Takva šteta nije u uzročnoj vezi sa procesom rada kod poslodavca, jer nije rezultat propusta u obezbeđivanju uobičajenih uslova rada, kao ni uslova za bezbedan prevoz zaposlenih do mesta rada. Šteta je nastala isključivom radnjom oštećene koju poslodavac nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Na strani tuženog nema ni objektivne odgovornosti za štetu u smislu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, niti subjektivne odgovornosti tj. odgovornosti po osnovu krivice u smislu člana 154. ZOO.

Revizijom se ističe da je odgovornost tuženog objektivna i da se tuženi kao poslodavac ne oslobađa obaveza i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbednosti i zdravlja na radu, određivanjem drugog lica ili prenošenjem svojih obaveza i odgovornosti na drugo lice, kao i da tuženi nije dokazao da se šteta dogodila usled isključive krivice i propusta saobraćajnog prevoznika i da nije pružio dokaze da je šteta nastala usled isključive krivice tužilje ili trećeg lica. Ujedno se navodi i da je sud pravilno zaključio da ne postoji uzročna veza između nastale povrede, odnosno štete i radnji radnika autotransportnog preduzeća. Takve tvrdnje ni sama tužilja nije isticala tokom postupka, odnosno tvrdnje o bilo čijem doprinosu nastanku povrede, osim sopstvenog.

Prema okolnostima nastanka povrede, kakvim ih je tužilja opisala, zaključeno je da ne postoji uzročna veza između nastale štete i kakve radnje vozača autobusa autotransportnog preduzeća koje je vršilo prevoz po ugovoru zaključenim sa tuženim. Na prouzrokovanje štete uticaja nisu imala ni druga lica, kako i sama tužilja priznaje, a takođe ni koji drugi činilac izvan subjektivne sfere oštećene i njenog ličnog propusta očitovanog u tome što je nezgodno stala i zavrnula nogu.

Za štetu nastalu isključivo radnjom oštećenika koju nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, poslodavac je eskulpiran od odgovornosti po članu 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

S toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužilje kao neosnovanu i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić