U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1818/18 od 22.06.2018. godine, u sednici održanoj dana 06.12.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1818/18 od 22.06.2018. godine tako što se žalba tužene ODBIJA kao neosnovana i POTVĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 40/18 od 22.02.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 24.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 40/18 od 22.02.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013. godine do septembra 2013. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže opisane ovim stavom sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 109.380,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1818/18 od 22.06.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 40/18 od 22.02.2018. godine, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplati pojedinačne novčane iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu dva izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 40/18 od 22.02.2018. godine i to tako da je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud o tužiočevoj reviziji nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredbe o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku Zakona ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 –u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je državni službenik kod tužene, te se o njegovom pravu za naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom odredbi Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. Tužilac se nije obraćao tuženoj zahtevom za naknadu troškova prevoza u skladu sa procedurom Uprave za izvršenje krivičnih sankcija – KPZ u Beogradu. Prema proceduri tužene od 23.01.2013. godine državni službenici i nameštenici čije mesto prebivališta preko 50 km udaljenosti od sedišta poslodavca, izmenjena je dotadašnja procedura na taj način da je utvrđena obaveza zaposlenih da dostave popunjen zahtev koji se predaje do poslednjeg radnog dana u mesecu za naredni mesec, popunjenu izjavu na poleđini zahteva, kopiju lične karte iskorišćene mesečne karte od ovlašćenog autoprevoznika ili pojedinačne originalne karte iskorišćene na relaciji za koje je zahtev upućen iz kojih se jasno vidi relacija, vreme, datum puta i iznos. Upućivanjem zahteva državnom organu za naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, smatra se da je državi službenik podneo zahtev za ostvarivanje ovog prava i da državni organ donosi pojedinačno rešenje za primenu ovog prava, za čije donošenje je neophodno da podnosilac zahteva priloži adekvatan dokaz. Obaveštenjem – procedurom tužene od 05.11.2013. godine, izmenjena je prethodna procedura, te je određeno da državni službenici koji ostvaruju pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a čije prebivalište je do i preko 50 km udaljenosti od sedišta poslodavca, po isteka meseca dostavljaju zahtev za naknadu troškova prevoza. Uz zahtev su u obavezi da prilože iskorišćenu originalnu mesečnu kartu, odnosno iskorišćene originalne pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika čije usluge koriste do petog u meseci za prethodni mesec, te da se rešenje o naknadi navedenih troškova sačinjavaju do 10-tog u mesecu za naredni mesec. Prema navodima tužioca, redovno je tehničkom sekretaru predavao zahteve za naknadu troškova prevoza na relaciji Beograd-..., za koje nije dobijao potvrdu da su zavedeni, te o istima nije odlučivano, a tužena je tek od aprila 2015. godine počela da isplaćuje troškove prevoza. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 06.02.2017. godine utvrđeno je da je tužiocu manje isplaćena visina naknade troškova prevoza za period od 01.02.2013. do 30.09.2013. godine i da ti iznosi mesečno iznose 29.920,00 dinara, a ukupan iznos neisplaćenih troškova u navedenom periodu iznosi 239.360,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u utuženom periodu isplati ukupan iznos od 450.100,00 dinara, a koji iznos je utvrđen nalazom i mišljenjem veštaka ekonomske struke.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, pa je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u utuženom periodu isplati traženi novčani iznos. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da tužilac nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog eventualnog ćutanja administracije pokrenuo upravni spor, te da i u situaciji kada mu nije priznato pravo na naknadu troškova prevoza isti ne može isplatu tražiti u parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10) državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom dva istog člana propisano da uslovi za naknadu troškova, njihove visine i način na koji se ostvaruju, se propisuju uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je članom 3. iste Uredbe predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Navedenim zakonskim propisima, tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je dužna da tužiocu u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isplati troškove koji je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz mesta ..., gde ima prebivalište, do Beograda gde je mesto rada i odlazak sa rada, bez obzira što tužilac nije podnosio tuženom zahtev za naknadu. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 182. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke od 06.02.2017. godine. U nalazu i mišljenju navedenog veštačenja utvrđen je iznos naknade za period od februara 2013. godine do septembra 2013. godine, a na osnovu visine mesečne pretplatne karte na relaciji Beograd-... . Obračun je vršen u skladu sa rešenjem poslodavca kojim je tužiocu priznata naknada troškova za dolazak na rad i odlazak na rad na predmetnoj relaciji i na osnovu cene prevoza koje su u navedenom periodu bile stabilne i bez promena.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP,odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku u drugom stvu izreke, Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredbe člana 165. stav 2, 153. i 154. ZPP, te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 24.000,00 dinara i to na ime sastava revizije primenom AT.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić