Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića, Zorane Delibašić, Biserke Živanović i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Krstić, advokat iz ..., protiv tuženih BB, čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat iz ..., i VV, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 391/19 od 18.02.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 17.10.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 391/19 od 18.02.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 391/19 od 18.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 859/18 od 20.11.2018. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je proširenje tužbe u odnosu na VV, te je utvrđeno da je isti drugotuženi u ovoj parnici. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca u nepresuđenom delu u odnosu na drugotuženog. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu za period od januara 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora solidarno isplate ukupan iznos od 59.777,80 dinara, i to pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog do isplate, sve bliže opisano u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu za isti period na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, solidarno isplate ukupan iznos od 129.270,18 dinara i to pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog do isplate, sve bliže opisano u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 84.681,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 391/19 od 18.02.2019. godine je ukinuta presuda Osnovnog suda u Somboru P1 859/18 od 20.11.2018. godine u delu kojim je dozvoljeno proširenje tužbe u odnosu na VV, te u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu u odnosu na tog tuženog i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalom delu presuda potvrđena, a žalba tuženog BB odbijena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava, imajući u vidu i stav izražen u presudama ovog suda Rev2 1112/2016 od 28.12.2016. godine i Rev2 2614/2016 od 08.02.2017. godine. Naime, u konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi BB da tužiocu za traženi period isplati na ime naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora dosuđene iznose. Pravilno se u nižestepenim presudama zaključuje da se iz utvrđenog radnog časa prema članu 5. stav 6. Aneksa Kolektivnog ugovora ne može zaključiti koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za godišnji odmor i da li je tuženi isplaćivao naknadu ovih troškova zaposlenima, pa i tužiocu, a nakon izmene Kolektivnog ugovora Aneksom od 20.06.2014. godine nije došlo do uvećanja zarade zaposlenih. Sledom rečenog, pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada je samo deklaratorno navedeno u izmenama Kolektivnog ugovora, a tuženi nije dokazao da je vršio obračun i isplatu tužiocu po tom osnovu.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kom članu revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je Osnovnom sudu u Somboru dana 14.02.2017. godine, a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 90.000,00 dinara, s tim da je tužba preinačena podneskom tužioca od 29.11.2017. godine povećanjem zahteva kojim je tražena isplata iznosa od 189.047,98 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizija tuženog BB nije dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić