U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, Lidije Đukić, Zorane Delibašić i Branislave Apostolović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Ostojin, advokat iz ..., protiv tuženih „BB“ AD ..., čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat iz ... i AD „VV“, ..., čiji je punomoćnik Vladislav Kostić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1808/18 od 22.08.2018. godine, u sednici održanoj 06.02.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog AD „VV“ izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1808/18 od 22.08.2018. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog AD „BB“ izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1808/18 od 22.08.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog AD „BB“ izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1808/18 od 22.08.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 142/2017 od 28.03.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Stavovima drugim i trećim izreke obavezan je tuženi „BB“ AD da tužilji na ime neisplaćenih naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine isplati ukupno 159.636,63 dinara u mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom bliže određenim ovim stavovima izreke, kao i da na navedene iznose u periodu od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine u korist tužilje uplati izostale obaveze kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje po osnovu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, kao i da tužilji naknadi troškove postupka od 71.872,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da se pored tuženog „BB“ AD solidarno obaveže i tuženi AD „VV“ na isplatu navedenih dosuđenih iznosa na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i neisplaćene naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine, da na navedene dosuđene iznose u periodu od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine u korist tužilje uplati izostale obaveze kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje po osnovu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, kao i u delu zahteva tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos parničnih troškova za period od presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1808/18 od 22.08.2018. godine, stavom prvim izreke prvostepena presuda je preinačena u odnosu na tuženog AD „VV“, te je obavezan tuženi da solidarno sa tuženim AD „BB“ tužilji isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine ukupno 96.556,75 dinara i da na navedeni iznos za period od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine u korist tužilje uplati izostale obaveze kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje po osnovu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, i da na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine isplati ukupno 63.036,88 dinara i da na navedeni iznos za period od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine u korist tužilje uplati izostale obaveze kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje po osnovu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka te je obavezan tuženi AD „VV“ da solidarno sa tuženim AD „BB“ tužilji naknadi troškove postupka od 71.872,00 dinar sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke odbijena je žalba tuženog AD „BB“ i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi AD „VV“ da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi AD „BB“ ... i AD „VV“ su izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizije smatraju izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija tuženog AD „VV“ neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog AD „VV“ nakon statusnih promena kod tuženog AD „BB“ kod koga je bila u radnom odnosu, jer je na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu sa tuženim AD „VV“ zaključila aneks br. 5 ugovora o radu od 28.08.2015. godine, a koji se primenjuje od 01.09.2015. godine. Tuženi AD „VV“ je nastao izdvajanjem iz tuženog AD „BB“ na osnovu statusne promene izdvajanje uz osnivanje na osnovu odluke Vlade RS od 02.07.2015. godine. U obračunskim listama zarade tužilje nisu iskazivani troškovi za ishranu u toku rada, ni vrednost 1/12 regresa, niti su oni iskazani u procentu. Tuženi tužilji u spornom periodu od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine nisu isplatili naknadu za ishranu u toku rada i naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a visina naknade troškova za ishranu u toku rada, kao i regresa za korišćenje odmora utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog AD „BB“ i obavezao ga da tužilji isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine, kao i pripadajuće doprinose, dok je odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog AD „VV“ zato što ne postoji solidarna obaveza tuženih prema tužilji za isplatu ovih naknada za period kada je tužilja bila u radnom odnosu kod AD „BB.“

Međutim, drugostepeni sud je našao da postoji solidarna obaveza tuženih prema tužilji za potraživanja iz radnog odnosa nastala do 31.08.2015. godine, jer tužilja nakon izvršenih statusnih promena nije zaključila novi ugovor o radu sa nosvoosnovanim privrednim društvom tuženim AD „VV“, već je zaključila aneks ugovora o radu prema kojem je nastavila radni odnos sa poslodavcem sledbenikom – tuženim AD „VV“, koji je preuzeo i obaveze prema zaposlenima nastale iz zaključenog ugovora o radu, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i obavezao tuženog AD „VV“ da solidarno sa tuženim AD „BB“ tužilji isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period sa pripadajućom kamatom, kao i da u korist tužilje uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa Kolektivnog ugovora za JP Železnice Srbije izmenjen je član 61. Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/06) tako da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarada za period januar – jun 2006. godine utvrđuje u iznosu od 53,50 dinara, dok se prema stavu 2. navedenog člana vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarada za period jul – decembar 2006. godine utvrđuje u iznosu od 56,00 dinara, dok je stavom 6. istog člana propisano da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Kasnijim aneksima kolektivnog ugovora JP „Železnice Srbije“ je samo menjana vrednost radnog časa, tako i poslednjim Aneksom Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 4/2015) relevantnim za deo ovde spornog perioda.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je saglasan stav nižestepenih sudova da tužilja ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora na osnovu člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu, koja joj nije isplaćena zbog izostanka konkretizacije načina isplate ovih troškova putem kolektivnog ugovora ili ugovora o radu. Naime, iz utvrđenja vrednosti radnog časa se ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, jer ta naknada nije određena u nominalnom iznosu ili odredivom iznosu, niti je u nominalnom iznosu sadržana u obračunskim listama za isplatu zarade tužilji.

Osim toga, Vrhovni kasacioni sud je našao da je o spornom pitanju postojanja pasivne legitimacije tuženog AD „VV“ pravilan zaključak drugostepenog suda da jeste pasivno legitimisan u ovoj parnici, odnosno da postoji solidarna odgovornost ovog tuženog sa tuženim AD „BB“ za traženu isplatu.

Nije sporno da je u periodu za koji traži isplatu naknade troškova tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog AD „BB“ i da je od 01.09.2015. godine u radnom odnosu kod tuženog AD „ VV“ na osnovu člana 147. Zakona o radu, kojim je propisano da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. S obzirom da tuženi „VV“ nije pružio dokaz na osnovu koga bi bila isključena njegova solidarna odgovornost (kao poslodavca sledbenika sa poslodavcem prethodnikom) za potraživanje tužilje u ovom postupku, revizijski sud zaključuje da preuzimanje ugovora o radu (uz zaključivanje aneksa) u slučaju statusne promene podrazumeva ispunjenje obaveza po tom ugovoru, osim ako u aktima o statusnoj promeni nije drukčije predviđeno, a u ovom slučaju to nije dokazano.

S obzirom na navedeno, pobijanom drugostepenom odlukom pravilno je preinačena prvostepena presuda i tuženi AD „VV“ solidarno obavezan da sa tuženim AD „BB“ isplati tužilji iznose naknade troškova za ishranu u toku rada i naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period.

Imajući u vidu navedeno, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji tuženog AD „BB“ kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Naime, primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom je odlučeno o isplati naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (u periodu od 11.04.2014. godine do 31.08.2015. godine), pa je usvojen tužbeni zahtev i tuženi AD „VV“ solidarno obavezan sa AD „BB“ da navedene naknade isplati tužilji. O ovom pravu tužilje u odnosu na tuženog AD „BB“ sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa sličnim činjeničnim stanjem i istim pravnim osnovom, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog AD „BB“ kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog AD „BB“ u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija ovog tuženog nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate tužilji naknade za ishranu u toku rada i naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora podneta je 10.04.2017. godine, a podneskom od 28.09.2017. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilja tražila isplatu 159.636,63 dinara. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude od 159.636,63 dinara je protivvrednost 1.337,08 evra prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe (1 evro = 119,3921 dinara).

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić