U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje M.T. iz N.S., čiji je punomoćnik E.V., advokat iz N.S., protiv tuženog D. DOO u restrukturiranju, N.S., čiji je punomoćnik S.K, advokat iz N.S., radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1770/14 od 13.11.2014. godine, u sednici održanoj 10.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1770/14 od 13.11.2014. godine u stavu prvom izreke, tako što se odbija žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1046/13 od 07.03.2014. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev.

U ostalom delu revizija tužilje se odbija, kao neosnovna.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1046/13 od 07.03.2014. godine, poništeno je rešenje tuženog od 28.07.2006. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, a tuženi je obavezan da je vrati na rad na ranije poslove ili poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njene stručne spreme. Tuženi je obavezan i da tužilji naknadi štetu i to na ime izgubljene zarade u periodu od 01.07.2006. do 30.04.2010. godine u visini od 1.377.234,00 dinara sa zakonskom kamatom od 01.08.2013. godine i 1.069.397,00 dinara na ime obračunate kamate na navedeni iznos do 01.08.2013. godine, 30.000,00 dionara na ime regresa za godišnji odmor i obračunatu kamatu na ovaj iznos u visini od 23.774,00 dinara, a sa zakonskom kamatom na 30.000,00 dinara počev od 01.08.2013. godine do isplate. Tuženi je obavezan i da na dosuđeni iznos izgubljene zarade od 1.377.234,00 dinara, u korist tužilje uplati odgovarajuće doprinose nadležnom Fondu PIO i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženi obaveže da joj za isti period na ime naknade štete za troškove ishrane, za neiskorišćeni godišnji odmor i jubilarnu nagradu isplati iznose sa obračunatom zateznom kamatom i pripadajućom kamatom na tražene iznose (u iznosima i sa periodima dospeća bliže određenim prvostepenom presudom).

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1770/14 od 13.11.2014. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je usvojena i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev (u tom delu) odbijen, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, žalba tužilje je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 i 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11), pa je našao da je revizija delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila zaposlena kod tuženog i obavljala je poslove rukovodioca Opšteg pravnog sektora, do donošenja pobijanog rešenja od 28.07.2006. godine, kojim joj je, primenom člana 179. i 192. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze. Navedenim rešenjem utvrđeno je da je odgovorna za donošenje nezakonitog zaključka i odluke na sednici Skupštine preduzeća od 29.03. i 31.03.2006. godine, da direktoru preduzeća nije u pisanoj formi dostavila pismenu prijavu protiv rukovodilaca sektora R. i T. o učinjenoj povredi radne obaveze. Međutim, u obrazloženju istog rešenja se navodi i da je, neizvršavajući svoje radne obaveze, propustila rok za žalbu protiv rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Novom Sadu, čime su blokirani žiro računi tuženog, a da je sa istim ponašanjem nastavila i na sednici Upravnog odbora održanoj 05.07. i 18.07.2006. godine, davanjem netačnih podataka, davanjem dezinformacija i zloupotrebom invalida i invalidnih lica, u cilju destabilizacije preduzeća.

Donošenju rešenja prethodilo je upozorenje tužilji od 07.06.2006. godine, kojim je upozorena samo na radnje vezane za donošenje nezakonitog zaključka i odluke na sednici Skupštine preduzeća od 29.03. i 31.03.2006. godine i za nedostavljanje pismene prijave protiv rukovodilaca sektora R. i T. Tužilja se na upozorenje pismeno izjasnila 12.06.2006. godine, negirajući povrede koje su joj stavljene na teret.

Upozorenje je dostavljeno i sindikatu čiji je tužilja član, koji se takođe 12.06.2006. godine pismeno izjasnio, ističući da razloge za otkaz tužilji smatra potpuno neprihvatljivim i slažu se sa navodima tužilje datim u izjašnjenju.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja sudovi su utvrdili da je tužilja na sednici Skupštine preduzeća, održanoj 29.03.2006. godine, prilikom izbora članova Nadzornog odbora, članovima Skupštine iznela kakva je praksa preduzeća bila do tada, ne ukazujući na odredbe Statuta kojima je regulisan izbor ovih članova, zbog čega je odluka Skuštine sa ove sednice, o izboru člana Nadzornog odbora, na sednici održanoj 31.03.2006. godine, na inicijativu direktora tuženog, stavljena van snage i izabrano je drugo lice.

Utvrđeno je i da je na sednici Upravnog odbora tuženog, održanoj 20.02.2006. godine, konstatovano da je u Sektoru T. nastao manjak od 276.000,00 dinara, pa je doneta odluka o formiranju Komisije koju čine tri lica, u čijem sastavu je i tužilja, a čiji je zadatak da od odgovornih lica – rukovodioca sektora, šefa proizvodnje i magacionera, pribave pismene izjave u vezi nastalog manjka. Postupajući po ovom zadatku, Komisija je, u februaru mesecu, pribavila samo izjavu magacionera J.B., dok se druga dvojica zaposlenih - Ž.Đ. i V.J., nisu odazvala pozivu i nisu dali izjavu, pri čemu je jednom od tih lica već bio prestao radni odnos kod tuženog, dok se drugi nalazio na dugom bolovanju. Tužilja je smatrala da je za nastali manjak odgovoran magacioner kome je već bio prestao radni odnos kod tuženog i usmeno je predložila direktoru da se protiv tog lica podnese krivična prijava sa čim se on nije saglasio. Postupajući po nalogu iz rešenja direktora tuženog od 13.06.2006. godine, tužilja je 23.06.2006. godine dostavila krivične prijave protiv sva tri lica - J.B., Ž.Đ. i V.J.

Povodom propusta rukovodioca sektora R., utvrđeno je da su dva invalidna lica bila zaposlena kod tuženog do 20.07.2004. godine, ali da su i nakon toga evidantirani kao da rade, pa im je isplaćena i zarada sa porezima i doprinosima za period do 31.08.2004 godine, a tadašnji rukovodioca sektora, Đ.I., od tržišta rada nije tražila refundaciju ličnih zarada za ta dva lica (u visini od 425.792,00 dinara), pa je tužilja usmeno saopštila direktoru tuženog da se od novog rukovodioca sektora zataraži izjava ko je, pored Đ.I., odgovoran za ovaj propust (zbog pogrešne evidencije o prisustvu ovih lica na radu), da ove izjave nije dobila, a krivičnu prijavu protiv Đ.I. tužilja je dostavila 23.06.2006. godine, postupajući takođe po nalogu iz rešenja direktora tuženog od 13.06.2006. godine.

Izgubljena zarada u visini dosuđenoj prvostepenom odlukom, utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužilji, nalazeći da je tuženi, u vezi razloga za otkaz povodom tumačenja Statuta na Skupštini preduzeća održanoj 29. i 31.03.2006. godine, propustio da postupi u skladu sa odredbom člana 189. stav 1. Zakona o radu, imajući u vidu radni staž tužilje, a da joj se povrede radne obaveze vezane za nedostavljanje pismene prijave protiv rukovodilaca sektora R. i T. ne mogu staviti na teret, jer takav nalog nije bio vremenski određen, pri čemu je to i učinila 23.06.2006. godine, postupajući po pismenom nalogu direktora od 13.06.2006. godine. Prvostepeni sud takođe nalazi da joj se ostale povrede navedene u obrazloženju rešenja (propuštanje roka za prigovor i događaji vezani za sednicu Upravnog odbora od 05.07. i 18.07.2006. godine), ne mogu staviti na teret, s obzirom da za iste nije prethodno i upozorena.

Pobijanom pravnosnažnom odlukom preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev u celosti. Drugostepeni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se tužilji ne mogu staviti na teret povrede za koje prethodno nije upozorena, a koje se odnose na propuštanje roka za prigovor i događaje vezane za sednicu Upravnog odbora od 05.07. i 18.07.2006. godine.

U vezi povreda radne obaveze povodom događaja sa sednice Skupštine tuženog (29. i 31.03.2006. godine), drugostepeni sud nalazi da tuženi nije morao da postupi u skladu sa članom 189. stav 1. Zakona, s obzirom da je tužilji otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu. Izjašnjavajući se o istaknutom prigovoru zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, u vezi iste povrede, drugostepeni sud nalazi da je ovaj prigovor neosnovan, s obzirom da je direktor tuženog za ovu povredu saznao tek 29.05.2006. godine, što proizilazi iz upozorenja koje je toga dana dostavio skupštini preduzeća. Na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, drugostepeni sud nalazi i da tužilja jeste odgovorna za nepostupanje po nalogu Upravnog odbora od 20.02. i 28.04.2006. godine, jer nije pribavila pismene izjave od odgovornih lica za manjak nastao u sektoru T. i nije predložila odgovarajuće mere protiv odgovornog lica za propust učinjen u sektoru R., te da je bez uticaja što ovi nalozi nisu bili vremenski ograničeni, jer je tužilja prema opisu posla bila u obavezi da postupa po nalozima organa upravljanja preduzećem.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijanom pravnosnažnom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Naime, povodom povrede koja je tužilji stavljena na teret u vezi događaja sa sednice Skuštine tuženog, drugostepeni sud pravilno nalazi da nema mesta primeni člana 189. stav 1. Zakona o radu (otkazni rok u zavisnosti od radnog staža zaposlenog), jer tužilji zaista nije otkazan ugovor o radu zbog toga što nema potrebna znanja i sposobnosti (iz člana 179. tačka 1. Zakona), već zbog povrede radne obaveze, primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05).

Međutim, drugostepeni sud pogrešno zaključuje da je neosnovan prigovor zastarelosti vođenja disciplinskog postupka u odnosu na ovu povredu. Naime, primenom člana 184. stav 1. Zakona o radu, otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5 i 6 ovog Zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. U konkretnom slučaju tužilji se stavlja na teret da je na sednici Skupštine tuženog, održanoj 29.03.2006. godine, dala pogrešan pravni savet (nije ukazala na odredbe Statuta), ali je takođe utvrđeno i da je već na sednici Skupštine održanoj 31.03.2006. godine, upravo direktor tuženog ukazao na ovaj propust i inicirao ponovni izbor članova Nadzornog odbora. Iz navedenog jasno proizilazi, suprotno zaključku drugostepenog suda, da je direktor tuženog 31.03.2006. godine imao saznanje o eventualnom propustu tužilje, pa je odluka o njenoj odgovornosti vezanoj za ovaj događaj morala biti doneta najkasnije 30.06.2006. godine. Imajući ovo u vidu, kao i da je pobijano rešenje tuženog doneto 28.07.2006. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je isto doneto po proteku subjektivnog roka iz člana 184. stav 1. Zakona o radu, odnosno da u odnosu na ovu radnju jeste nastupila zastarelost.

Vrhovni kasacioni sud nalazi i da drugostepeni sud pogrešno zaključuje da je tužilja odgovorna i za nepostupanje po zaključku Upravnog odbora od 20.02.2006. i nalogu od 28.04.2006. godine. Naime po zaključku Upravnog odbora od 20.02.2006. godine Komisija (a ne samo tužilja) je bila u obavezi samo da pribavi izjave od 3 odgovorna lica za manjak nastao u sektoru T.. Izjava jeste pribavljena samo od jednog lica, ali imajući u vidu da ostala dva lica nisu bila dostupna ni tužilji ni Komisiji (jednom licu je već bio prestao radni odnos kod tuženog, a drugi se nalazio na dugom bolovanju i nije ni nastavio sa radom do donošenja rešenja), to joj se nepribavljanje izjava od tih lica ne može ni staviti na teret. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku (a drugostepeni sud nije otvarao raspravu i nije utvrdio suprotno), nalog za pokretanje disciplinskog ili krivičnog postupka protiv odgovornih lica, po ovom zaključku Upravnog odbora, Komisiji nije ni dat, pa joj se ne može staviti na teret ni okolnost što takav postupak nije pokrenula ili predložila. Pri tom, kada je dobila pismeni nalog od direktora, od 13.06.2006. godine, tužilja je po istom postupila 23.06.2006. godine, sačinjavanjem krivične prijave protiv sva tri lica.

Isto se odnosi i na propuste vezane za sektor R..Nalazeći da je za ovaj propust, pored tadšnjeg rukovodioca ovog sektora, Đ.I., za to odgovorno i lice koje je vodilo evidenciju prisutnosti zaposlenih, tužilja je (usmeno) predložila direktoru tuženog da se od novog rukovodioca ovog sektora pribavi izjava o odgovornim licima, što nije učinjeno. Imajući ovo u vidu, ne može joj se staviti na teret što odmah nije sačinila krivičnu prijavu protiv Đ.I., pri čemu ni nalog za preduzimanje odgovarajućih mera nije bio vremenski opredeljen, a kada je takav pismeni nalog dobila od direktora (rešenje od 13.06.2006. godine), tužilja je po istom postupila već 23.06.2006. godine.

Eventualne povrede radne obaveze koje se odnose na propuštanje roka za prigovor protiv rešenja o izvršenju i na događaje vezane za sednicu Upravnog odbora od 05.07. i 18.07.2006. godine, tužilji se ne mogu staviti na teret, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovim, s obzirom da u odnosu na ove radnje nije upozorena pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, jer bi u suprotnom bilo povređeno njeno pravo na odbranu.

Shodno napred iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno prvostepenom odlukom usvojen tužbeni zahtev i poništeno pobijano rešenje tuženog od 28.07.2006. godine, o prestanku radnog odnosa tužilji, a tuženi obavezan, primenom člana 191. satv 1, 2. i 3. Zakona o radu, da je vrati na rad i naknadi joj izgubljenu zaradu sa pripadajućim doprinosima i porezima, kao i da joj naknadi štetu za neiskorišćeni godišnji odmor za 2005. godinu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U ostalom delu, koji se odnosi na isplatu naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za period počev od 2006. godine, kao i na ime naknade troškova za ishranu u toku rada u periodu nezakonitog otkaza, tužbeni zahtev je pravilno odbijen, s obzirom da se ove naknade mogu osnovano potraživati samo za period koji je zaposleni faktički proveo na radu, a ne i za period u kome zaposleni nije radio zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Na ovaj način Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odbio reviziju tužilje u ovom delu, odnosno odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.