U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom od strane Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju Beograd zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, podnosilac ističe da je pobijanom presudom poništeno delimično rešenje u stavu I.2-7 i 9-14, a da pritom nisu poništeni i stavove 2. i 3. osporenog rešenja, zbog čega je nemoguće izvršenje istog. Dalje navodi da su netačne konstatacije iz osporene presude vezane za nalaz i mišljenje veštaka, jer su sudski veštaci za oblast šumarstva, poljoprivrede i geodezije izašli na teren radi prikupljanja potrebnih parametara za izradu nalaza i mišljenja, odnosno da bi izvršili poređenje oduzete i predložene odgovarajuće imovine za vraćanje. Dispozitiv osporenog rešenja je kratak i jasan i sadrži neophodne podatke iz člana 86. stav 2. tačka 2. Zakona o državnom premeru i katastru prema kome isprava za upis treba da sadrži podatke o katastarskoj opštini, broju i površini parcele, a da li je katastarska parcela na koju se vraća pravo svojine njiva 1. klase ili njiva 4. klase nije neophodno da stoji u dispozitivu kako to pogrešno zaključuje Upravni sud u pobijanoj presudi. Predlaže da sud zahtev uvaži i preinači ili ukine pobijanu presudu.

Srpska pravoslavna crkva, Eparhija ..., Srpski pravoslavni manastir ''...'', u zahtevu za preispitivanje sudske odluke, navodi da je pobijanom presudom ostavljena na snazi izreka osporenog rešenja u delu stava 2. i 3. izreke, čime je izvršenje osporenog rešenja nemoguće, pa samim tim je isto ništavo u smislu odredbe člana 257. tačka 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Smatra da je tuženi organ osporenu odluku zasnovao na nalazima veštaka datim u smislu odredaba člana 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, a dispozitiv odluke je dat u što kraćoj formi s tim što isti sadrži sve podatke iz člana 86. stav 2. tačka 2. Zakona o državnom premeru i katastru. Predlaže da sud zahtev uvaži i preinači pobijanu presudu.

Protivna stranka Javno preduzeće za gazdovanje šumama ''Srbijašume'' sa p.o. Beograd je u odgovoru na zahtev navelo da je predaja imovine izvršena i upis prava svojine u korist Srpskog pravoslavnog manastira, zbog čega su neosnovani navodi iz zahteva kojima se ukazuje da se rešenje ne može izvršiti. Pravne posledice pobijane presude su poništaj rešenja o upisu prava svojine. Ukazuje kao i u tužbi i na raspravama na neotklonjive i suštinske manjkavosti nalaza veštaka poljoprivredne i šumarske struke. Ovo stoga, jer veštaci nisu jasno i precizno opredelili prema kojem zemljištu je zemljište iz dispozitiva osporenog upravnog akta određeno kao odgovarajuće. Ističe da je vraćena vrlo kvalitetna šuma na ime naknade za ranije oduzete pašnjake livade neplodno i kamenito zemljište što govori u prilog činjenici izostanka kvalitativnog i kvantitativnog poređenja oduzetog i vraćenog zemljišta. Predlaže da sud zahtev odbije.

Protivna stranka Republika Srbija koju zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije nije dostavilo odgovor na zahtev iako joj je isti uredno dostavljen na odgovor.

Postupajući po podnetim zahtevima i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtevi su osnovani.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, tuženi organ nije dao dovoljne razloge za svoju odluku, ni pravno valjane razloge iz kojih proizlazi zaključak tuženog da je imovina koja se daje na ime naknade za oduzetu imovinu odgovarajuća u smislu odredbe člana 4. Zakona o vraćanju (restituciji) oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama. Po oceni Upravnog suda, sa iznetog stanja stvari koje proizilazi iz datih nalaza veštaka, te izjašnjenja veštaka na održanim raspravama, a kod jasno određenog zadatka veštačenja, opredeljenog donetim zaključkom osnovano tužilac osporava da je nalaz dat onako kako je to zaključkom određeno, te da se, samo, na osnovu datog nalaza nesumnjivo može utvrditi da je zemljište iz dispozitiva osporenog rešenja odgovarajuće zemljište za oduzeto zemljište. Prema navodima predmetnog nalaza (kao ni prema ranijem nalazu) ne proizilazi da su veštaci u svom nalazu izneli podatke o parametrima čijim korišćenjem je vršeno (izvršeno) kvantitativno i kvalitativno poređenje oduzetog i vraćenog zemljišta. Upravni sud, stoga, nalazi da je osporeno rešenje doneto uz povredu pravila postupka iz odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano navodima zahteva ukazuje na to da je pobijana presuda doneta uz bitne povrede pravila postupka koje su od uticaja na rešenje stvari. Razlozi navedeni u obrazloženju pobijane presude kojima se ukazuje da je osporeno rešenje doneto uz bitne povrede odredaba člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku se ne mogu prihvatiti kao pravilni.

Osporenim rešenjem u upravnom sporu Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju Beograd broj 46-00-9/2006 od 31.08.2015. godine, donetom po zahtevu Srpskog pravoslavnog manastira ''...'', Eparhije ..., Srpske pravoslavne crkve, stavom I dispozitiva usvojen je zahtev i na ime naknade za oduzetu imovinu utvrđeno pravo svojine Srpskom pravoslavnom manastiru ''...'', Eparhije ..., Srpske pravoslavne crkve, na zemljištu ukupne površine 965ha 30a 66m² i to, u tačkama 1.-14. na: katastarskim parcelama čiji su brojevi, katastarske opštine, i površina bliže navedeni u tim tačkama dispozitiva rešenja prvostepenog organa. Stavom II dispozitiva obavezana je Republika Srbija kao vlasnik, a Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine kao korisnik nepokretnosti iz stava I.1; tužilac kao korisnik nepokretnosti iz stava I tačka 2. do 7. i tačka 9. do 14; te grad Novi Pazar kao korisnik nepokretnosti iz stava I tačka 8. dispozitiva rešenja da istu prenesu u svojinu i predaju u državinu podnosiocu zahteva, u roku od 30 dana od dana izvršnosti tog rešenja. Stavom III naloženo je organu nadležnom za upis prava na nepokretnostima da, po izvršnosti tog rešenja, izvrši upis prava svojine sa dosadašnjeg vlasnika Republike Srbije u korist podnosioca zahteva na navedenim nepokretnostima u javne knjige u kojima se vrši upis prava na nepokretnostima. Prema stavu IV dispozitiva o preostalom delu zahteva Manastira ... za vraćanje zemljišta do ukupno oduzete površine od 1413.84.05ha po odluci Okružnog agrarnog suda u Čačku br. 110/46 od 12.04.1946. godine, i do ukupno oduzete površine od 71.32.08ha po rešenju izvršnog odbora Sreskog narodnog odbora Rankovićevo br. 15440 od 19.07.1950. godine odlučiće se naknadno, kada činjenično stanje bude dovoljno raspravljeno; i prema stavu V, svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Prema spisima predmeta, Srpski pravoslavni manastir ''...'', Eparhije ..., Srpske pravoslavne crkve, podnela je Direkciji za restituciju dana 28.03.2007. godine zahtev, preciziran podneskom od 26.04.2007. godine za vraćanje u svojinu poljoprivrednog i šumskog zemljišta koje je oduzeto od podnosioca zahteva odlukama Okružnog agrarnog suda u Čačku br. 110/46 od 12.04.1946. godine u površini od 1413.84.05ha i odlukom Sreskog narodnog odbora Rankovićevo broj 15440 od 19.07.1950. godine u površini od 71.32.08ha, zatim vraćanje dve poslovne zgrade u ... zajedno sa građevinskim zemljištem – kat. parcelom broj 16/36, nacionalizovanih rešenjem Komisije za nacionalizaciju NOO Ušće br. 2450/1 od 05.12.1959. godine, kao i vraćanje matičnih knjiga rođenih i krštenih, venčanih i umrlih za period od 1837. do 1948. godine. Imajući u vidu obimnost zahteva, iz razloga ekonomičnosti i efikasnosti postupka, zaključkom Direkcije za restituciju od 27.01.2011. godine, razdvojen je postupak po delu zahteva koji se odnosi na restituciju nacionalizovanih objekata i matičnih knjiga, dok je postupak u ovom predmetu nastavljen u odnosu na zemljište oduzeto agrarnom reformom. Po zahtevu podnosioca, Agencija za restituciju je donela delimična rešenja od 05.04.2012. godine, kojim je podnosiocu vraćeno ukupno 245.72.26ha poljoprivrednog i šumskog zemljišta, te delimično rešenje od 04.03.2013. godine kojim je podnosiocu vraćeno poljoprivredno i šumsko zemljište ukupne površine 232.66.99ha. Zaključkom Agencije od 07.11.2013. godine dozvoljeno je ponavljanje postupka okončanog delimičnim rešenjima Agencije od 05.04.2012. godine u stavu I tačka 1đ. rešenje u odnosu na kat. parcelu KO Ušće, površine 5.33.54ha. U daljem postupku je doneto osporeno rešenje u kome je utvrđeno da je od podnosioca zahteva ukupno oduzeto 1.485.16.13ha, pri čemu je delimičnim rešenjem Agencije, ukupno vraćeno 479.06.89ha. Povodom preostalog dela imovine koji je ostao za vraćanje podnosiocu zahteva, podnosilac zahteva je predložio da se umesto oduzete vrati druga odgovarajuća imovina. U postupku je izvršeno veštačenje od strane sudskog veštaka geodetske struke Bačević Milosava na okolnost identifikacije oduzete imovine. Uvidom u izveštaj navedenog veštaka od 16.06.2015. godine utvrđeno je da se deo oduzete imovine Manastiru ..., u površini od 1041ha 12a 38m², danas nalazi u svojini fizičkih lica. Agencija je imajući u vidu navedeno u smislu člana 4. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama odredila veštačenje preko sudskih veštaka šumarske struke, Radosavljević Gorana iz ... i poljoprivredne struke Ivić Predraga iz ..., sa zadatkom da utvrde imovinu odgovarajuću za vraćanje umesto oduzete imovine, koja se danas nalazi u svojini fizičkih lica.

Odredbom člana 4. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' 46/06) je propisano da se bivšem vlasniku oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku, ili se naknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine, a ako to nije moguće, isplaćuje se novčana naknada.

Pravilno je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tuženi organ ocenio da su nalaz i mišljenje sudskog veštaka geodetske struke od 16.06.2015. godine i dopunski nalaz i mišljenje sudskih veštaka iz oblasti šumarstva i vodoprivrede od 28.07.2015. godine dati argumentovano i ubedljivo i da se mogu u celini prihvatiti. Takva ocena data je nakon detaljne interpretacije nalaza i mišljenja veštaka uz navođenje razloga koji su bili odlučujući za procenu da se radi o odgovarajućem zemljištu koje će biti vraćeno podnosiocu zahteva umesto oduzetog zemljišta.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode tužbe kojima se ukazuje da zemljište koje se osporenim rešenjem vraća podnosiocu zahteva nikada nije bilo u njegovom vlasništvu pa mu ne može biti ni vraćeno i kojima se osporavaju nalazi veštaka u pogledu načina i kriterijuma utvrđivanja svojstva odgovarajućeg zemljišta, i nalazi da su isti neosnovani. Ovo stoga, jer je činjenično stanje vezano za utvrđivanje drugog odgovarajućeg zemljišta pravilno i potpuno utvrđeno na osnovu nalaza sudskih veštaka odgovarajuće struke, a u smislu citiranog člana 4. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.

Vrhovni kasacioni sud je našao da su zahtevi za preispitivanje pobijane presude osnovani, pa je, na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, zahteve uvažio, pobijanu presudu Upravnog suda preinačio i tužbu odbio.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 06.09.2018. godine, Uzp 235/2018

Zapisničar                                                                                                                                           Predsednik veća – sudija

Rajka Milijaš,s.r.                                                                                                                             Mirjana Ivić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić