U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Biserke Živanović, članova veća, sa savetnikom Dragicom Vranić, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz ..., ..., koga zastupa punomoćnik Milan Lazarević, advokat iz ..., ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda – Odeljenja u Kragujevcu I-7 U 5192/17 od 25.09.2019. godine, uz učešće protivne stranke Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, u predmetu ćutanja uprave, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 12.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev se UVAŽAVA, UKIDA SE presuda Upravnog suda – Odeljenja u Kragujevcu I-7 U 5192/17 od 25.09.2019. godine i predmet vraća Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim dispozitiva, odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta zbog ćutanja uprave odnosno neodlučivanja tuženog organ – Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije po njegovom zahtevu za vraćanje na rad podnetom dana 05.12.2016. godine. Stavom drugim dispozitiva pobijene presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnetom zbog povrede zakona i opšteg akta i povrede pravila postupka, podnosilac ponavlja navode tužbe da smatra da su se nakon donošenja presude Evropskog suda za ljudska prava Milojević i drugi protiv Srbije, koja je objavljena 07.06.2016. godine, stekli uslovi da bude vraćen na rad kod tuženog organa (kod koga mu je radni odnos prestao rešenjem tuženog od 16.06.2009. godine). Iz tog razloga je tuženom podneo zahtev za vraćanje na rad. Tuženi nije postupio po tom zahtevu i nije doneo odluku o podnetom zahtevu u formi upravnog akta (rešenja ili zaključka) već mu je dostavio samo dopis od 18.01.2017. godine (kojim su mu predočene činjenice na osnovu kojih je doneto rešenje o prestanku njegovog radnog odnosa). Ukazuje da se nakon toga ponovo obratio tuženom dopisom – urgencijom od 20.01.2017. godine, tražeći od tuženog da postupi po njegovom zahtevu za vraćanje na rad. Kako tuženi ni tada nije postupio po zahtevu podneo je tužbu Upravnom sudu zbog ćutanja uprave. Smatra da su bili ispunjeni svi zakonski uslovi iz čl. 15., 19. i 26. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave, te da je je presuda Upravnog suda kojom je njegova tužba podneta zbog ćutanja uprave odbijena, nezakonita. Ističe i da su zaposleni u MUP-u diskriminisani u odnosu na druge zaposlene jer je Upravni sud odlučivao bez održavanja usmene javne rasprave na osnovu odredbe člana 33. Zakona o upravnim sporovima, dok drugi zaposleni koji zaštitu prava iz radnog odnosa ostvaruju pred sudom opšte nadležnosti u tom postupku mogu da se pojave pred sudom na raspravi i usmeno iznesu svoje argumente. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i pobijanu presudu preinači ili ukine a protivnu stranku obaveže da mu naknadi troškove spora.

Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'', broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude Upravni sud je ocenio da tuženi organ nije dužan da odlučuje o zahtevu tužioca za vraćanje u radni odnos. Ovo stota što je rešenje tuženog organa – Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Kabinet ministra 01 broj 118-1-24/09 od 16.06.2009. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog pravnosnažno, a posle njegove pravnosnažnosti tužilac nije izdejstvovao novi akt koji bi predstavljao osnov za njegovo vraćanje na rad. Kako tuženi u konkretnom slučaju, po oceni Upravnog suda, nije bio u obavezi da po zahtevu tužioca donese upravni akt, Upravni sud je našao da nije bilo osnova ni da sud donese odluku po tužbi zbog ćutanja uprave na osnovu člana 44. Zakona o upravnim sporovima.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi je pobijanaom presudom povređen zakon na štetu tužioca.

Iz stanja u spisima proizlazi da je tužilac podneo Upravnom sudu tužbu zbog ćutanja uprave u kojoj je naveo da mu je kao radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestao radni odnos pravnosnažnim rešenjem tuženog od 16.06.2009. godine, te da je 05.12.2016. godine, tuženom podneo zahtev za vraćanje na rad, navodeći u zahtevu razloge zbog kojih smatra da su za to ispunjeni uslovi i to presudu Evropskog suda za ljudska prava Milojević i drugi protiv Srbije, koja je objavljena 07.06.2016. godine. Kako tuženi o tom zahtevu nije odlučio ni po podnošenju naknadnog zahteva 27.02.20017. godine, već mu je dostavio samo dopis od 18.01.2017. godine, kojim su mu predočene činjenice na osnovu kojih je doneto rešenje o prestanku njegovog radnog odnosa, smatra da su ispunjeni uslovi za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave.

Odredbom člana 250. Zakona o policiji (''Službeni glasnik RS'' br. 6/2016) propisano je da ako ovim zakonom, propisima donetim na osnovu ovog zakona i posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike nije drugačije propisano, na prava i dužnosti, rad i radne odnose policijskih službenika, primenjuju se propisi o državnim službenicima i poseban kolektivni ugovor zaključen u skladu sa tim propisima, opšti propisi o radu i zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak.

Prema Zakonu o državnim službenicima (''Službeni glasnik RS'' br. 79/2005, 81/2005, 83/2005, 64/2007, 67/2007, 116/2018, 104/2019, 99/2014), pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje se zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu, a protiv konačnih odluka kojima se odlučuje o pravima i dužnostima državnih službenika može da se pokrene upravni spor.

Odredbom člana 15. Zakona o upravnim sporovima propisano je da Upravni spor može da se pokrene i kada nadležni organ o zahtevu odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt pod uslovima predviđenim ovim zakonom.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, propisano je da ako drugostepeni organ u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku tog roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta. Prema stavu dva istog člana, ako prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u roku predviđenom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak doneo rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke, stranka po isteku tog roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

Prema odredbi člana 44. istog zakona, kada je tužba podneta na osnovu člana 19. ovog zakona, a sud nađe da je osnovana, presudom će uvažiti tužbu i naložiti da nadležni organ donese rešenje. Ako sud raspolaže potrebnim činjenicama a priroda stvari to dozvoljava on može svojom presudom neposredno rešiti upravnu stvar.

Iz citiranih odredaba Zakona o policiji i Zakona o državnim službenicima proizlazi da se o zahtevu za vraćanje policijskog službenika na rad rešava u upravnom postupku. Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz razloga koje je Upravni sud dao u obrazloženju pobijane presude ne proizlazi kao pravilan zaključak Upravnog suda da nije bilo osnova da sud donese odluku po tužbi zbog ćutanja uprave na osnovu citiranih odredaba člana 44. u vezi sa čl. 15. i 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Vrhovni kasacioni sud ukazuje da okolnost, koju Upravni sud u razlozima pobijane presude navodi, da je rešenje tuženog organa – Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Kabinet ministra 01 broj 118-1-24/09 od 16.06.2009. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog pravnosnažno i da posle njegove pravnosnažnosti tužilac nije izdejstvovao novi akt koji bi predstavljao osnov za njegovo vraćanje na rad, može eventualno biti od značaja kod ocene osnovanosti podnetog zahteva za vraćanje na rad, ali nije od značaja za ocenu osnovanosti podnete tužbe zbog ćutanja uprave.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da su pobijanom presudom povređena pravila postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, pa je, na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude i predmet vratio Upravnom sudu da donese novu odluku o tužbi.

Vrhovni kasacioni sud nije odlučivao o zahtevu podnosioca zahteva za naknadu troškova. Ovo stoga što ovom presudom nije okončan postupak po tužbi, već je zahtev uvažen, pobijana presuda Upravnog suda ukinuta i predmet vraćen Upravnom sudu na ponovno odlučivanje, pa će se o troškovima postupka povodom pravnog leka odlučiti u konačnoj odluci na osnovu odredbe člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 87/18), na čiju shodnu primenu upućuje član 74. Zakona o upravnim sporovima.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 12.06.2020. godine, Uzp 34/2020

Zapisničar,                                                                                                             Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                             Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić