Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž-Po1-Toi 3/22 od 01.04.2022. godine usvajanjem žalbe Tužioca za organizovani kriminal, preinačeno je rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, TOI- Po1 18/21 od 17.01.2022. godine u stavu drugom, tako što je Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje usvojio zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela Tužilaštva za organizovani kriminal OIK 15/19 od 29.12.2020. godine, pa je od okrivljene AA trajno oduzeta imovina i to vrednost koju je okrivljena primila na ime kupoprodajne cene (19.000,00 evra) – protivrednost od 1.547.369,50 dinara prema srednjem kursu NBS na dan isplate stana u ul. ... br. Objekat C, stan br. .., na osnovu ugovora o kupoprodaji sa BB iz ..., kao i iznos od 6.000.000,00 (šestmiliona) dinara koji je primila na ime kupoprodajne cene pa osnovu ugovora o kupprodaji nepokretnosti od 26.12.2018. godine kojim je prodavcu PD „Panpanonik“ d.o.o. Paraćin prodala nepokretnost – poljoprivredno zemljište na kar.parc. broj .. KO ..., površine 9,40 ari, broj .. KO ..., površine 11,49 ari i broj .. KO ..., površine 12,01 ari, dok su žalbe osuđene i njenog punomoćnika izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, TOI-Po1 18/21 od 17.01.2022. godine, odbijene kao neosnovane.

Branilac okrivljene AA - advokat Dragan Jelić podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž-Po1- Toi 3/22 od 01.04.2022. godine, zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP u vezi sa članom 3. tačka 1) i 2) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijano rešenje i odbije zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje imovine ili ga ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažno rešenje protiv koga je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene AA podnosi zahtev zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP u vezi sa članom 3. tačka 2) i 3) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Branilac u zahtevu navodi da imovina koja je trajno oduzeta pobijanim rešenjem nije mogla biti oduzeta u posebnom postupku saglasno pravilnoj primeni odredbe člana 3. tačka 1) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, te da bi oduzimanje imovine bilo zakonito samo ako bi se objasnilo u koje dobro su novčani iznosi „pretvoreni“ ili sa kojim dobrom su „pomešani“ obzirom da navedeni novčani iznosi ne postoje, niti su pretvoreni u bilo koje dobro ili pomešani sa bilo čim. Nadalje, prilikom donošenja pobijanog rešenja nije primenjena odredba člana 3. tačka 2) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, budući da se ne radi o imovini koja je „u očiglednoj nesrazmeri„ sa prihodima okrivljene, što je zakonom propisan uslov, već je rešenje doneto samo na osnovu presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal Spk. Po1 39/20 od 17.06.2020. godine donete na osnovu zaključenog sporazuma o priznanju krivičnog dela. Pored navedenog, prema stavu branioca imovina koja je trajno oduzeta pobijanim rešenjem je jedino pravilno i zakonito mogla biti oduzeti primenom odredbe člana 91. do 93. ZKP i člana 247. stav 7. KZ u redovnom postupku, ali kako to nije učinjeno otpala je svaka zakonita mogućnost oduzimanja predmetne imovine od okrivljene u postupku koji se vodi po odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, presudom SPK-Po1 39/20 od 17.06.2020. godine prihvatio sporazum o priznanju krivičnog dela SK 39/20 od 09.06.2020. godine zaključen između Tužioca za organizovani kriminal, okrivljene i njenog branioca, pa je okrivljena AA oglašena krivom da je izvršila krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi stava 2. KZ, za koje delo joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri meseca i krivično delo pranje novca u produženom trajanju iz člana 245. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. KZ,za koje delo joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedanaest meseci, pa je osuđena na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine za koju je određeno da će se izvršiti u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora i osuđena je i na novčanu kaznu u iznosu od 800.000,00 dinara. Istom presudom na osnovu člana 245. stav 7. KZ od okrivljene je oduzet iznos od 4.257.000,00 dinara, koliko je u gotovini uplaćeno na tekući račun okrivljene po ugovoru o zajmu od 23.05.2018. godine. Okrivljena je obavezana da na ime paušala plati iznos od 30.000,00 dinara.

Odredbom člana 3. stav 1. tačka 1) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela je propisano da se imovinom smatra svako dobro svake vrste u Republici Srbiji ili inostranstvu, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti, udeli u pravnom licu i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro. Imovinom se smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana. Tačkom 2) istog zakona je propisano da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina vlasnika koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je sud primenio odredbu člana 3. stav 1. tačka 1) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, imajući u vidu da imovinu u smislu pomenutog zakona i citirane odredbe čini i prihod ili druga korist ostvarena neposredno ili posredno iz krivičnog dela odnosno vrednost koju je okrivljena primila na ime kupoprodajne cene (19.000,00 evra) – protivrednost od 1.547.369,50 dinara prema srednjem kursu NBS na dan isplate stana u ul. ... br. Objekat C, stan br. .., na osnovu ugovora o kupoprodaji sa BB iz ..., kao i iznos od 6.000.000,00 (šestmiliona) dinara koji je primila na ime kupoprodajne cene pa osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 26.12.2018. godine kojim je prodavcu PD „Panpanonik“ d.o.o. Paraćin prodala nepokretnost – poljoprivredno zemljište na kar.parc. broj .. KO ..., površine 9,40 ari, broj .. KO ..., površine 11,49 ari i broj .. KO ..., površine 12,01 ari, a okolnost da li oduzeti novčani iznosi postoje na nekom računu ili ne, nije od uticaja na drugačiju odluku suda o njihovom trajnom oduzimanju u situaciji kada se radi o imovini u vidu prihoda iz krivičnog dela i koja je u očiglednoj nesrazmeri sa zakonitim prihodima okrivljene što tu imovinu čini imovinom proistekom iz krivičnog dela shodno članu 3. stav 1. tačka 2) Zakona o trajnom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Nadalje, neosnovani su i navodi zahteva da sud nije pravilno primenio odredbu člana 3. tačka 2) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i da je pobijano rešenje doneto samo na osnovu presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal Spk. Po1 39/20 od 17.06.2020. godine donete na osnovu zaključenog sporazuma o priznanju krivičnog dela imajući u vidu da je sud okolnost da li postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine čiji je vlasnik okrivljena i njenih zakonitih prihoda zasnovao na podacima iz matične evidencije o osiguranicima Republičkog PIO Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje o ostvarenoj neto zaradi za okrivljenu od 2002. godine do 2011. godine, na podacima Uprave o prihodima i radnom odnosu i prihodima van radnog odnosa za okrivljenu za isti period, kao i samim navodima okrivljene da je u tom periodu bila u teškoj finansijskoj situaciji.

Pored navedenog, kao neosnovani su ocenjeni i navodi zahteva, da je jedino pravilno i zakonito imovina oduzeta pobijanim rešenjem mogla biti oduzeta primenom odredbe člana 91. do 93. ZKP i člana 245. stav 7. KZ u redovnom postupku i da nije postojala zakonita mogućnost oduzimanja predmetne imovine od okrivljene u postupku koji se vodi po odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Naime, sud je u pravnosnažnoj presudi na osnovu odredbe 245. stav 7. KZ od okrivljene oduzeo novac u iznosu od 4.257.000,00 dinara koji iznos predstavlja imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom za koje je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom i osuđena, što ne predstavlja smetnju za vođenje posebnog postupka čiji je cilj trajno oduzimanje imovine koja je proistekla iz krivičnog dela koja imovina ne mora biti dovedena u vezu sa konkretnom radnjom krivičnog dela za koje je okrivljena osuđena odnosno ne mora biti pribavljena u toku izvršenja tog krivičnog dela s obzirom da postoji bitna razlika između imovinske koristi pribavljene krivičnim delom o kojoj sud odlučuje na osnovu člana 91.-93. KZ i člana 245. stav 7. KZ i imovine proistekle iz krivičnog dela, koja može biti šireg obima i o kojoj sud odlučuje na osnovu člana 44. Zakona o trajnom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

U preostalom delu zahteva branilac okrivljene navodi da nema dokaza da novčani iznosi koji su oduzeti od okrivljene pravnosnažnim rešenjem postoje ili da su pretvoreni ili pomešani sa bilo kojim drugim dobrom, da je od trećeg lica, na koje je prenet u svojinu stan za čiju prodaju je okrivljena dobila 19.000 evra, trebalo oduzeti nepokretnost, kao vlasnika postojeće imovine, a ne od okrivljene navedeni iznos, na koji način osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza datu od strane suda, kao što osporava i razloge suda o odbijanju žalbe okrivljene i njenog branioca, na koji način ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Imajući u vidu da navedene povrede nisu dozvoljeni razlozi u smislu člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, Vrhovni kasacioni sud se u ocenu ovih navoda zahteva nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Dubravka Damjanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić